Lideri opozicije u masi, kakav blam

Osećanja su jaka, pomešana, komplikovana…

Ubačeni ljudi režima Aleksandra Vučića, sa kapuljačama i maskama demolirali su u Novom Sadu u utorak na protestu, 5. novembra, Gradsku kuću. Izlomili stakla, pokidali kamere, prepali ljude, obične građanke i građane koji su svoj bes i način na koji bi protestovali morali da „gutaju“ satima ispred ove institucije.

Vučićevi huligani su ih potisnuli.

Već viđeno, kad god je ogroman broj ljudi izrevoltiran ponašanjem i postupcima režima Aleksandra Vučića, ubacuju se njegovi korisni idioti, plaćeni i sa jasnim ciljem da naprave predstavu za režimske medije kako bi opoziciju i kritički orijentisane ljude predstavili kao huligane.

Ali, da ustanovimo ono što do sad nije viđeno.

Nije viđeno to da se u Novom Sadu na protestu okupi više od 20 hiljada ljudi.

Nije viđeno, potom, to da kada huligani krenu da ruše, ti obični ljudi, preplašeni i saosećajni, ljuti i obespravljeni, ne odu svojim kućama.

Kada je krenuo haos u režiji Aleksandra Vučića, samo su se povukli stotinak metara, njih 20 hiljada, povuklo se od huligana, ali su tu ostali. Satima… Do kraja.

Kada su ih pitali šta misle o svemu što im se pred očima odvija, žene i muškarci, sredovečni, oni koji muve izbacuju iz stana a ne ubijaju ih, sto metara odvojeni od Vučićevih hulagana, rekli su, a, šta sad hoćete?

„Šetnje i mirni protesti bili su vam bez smisla, a sad kad se preuzima akcija, i to vam smeta… Šta mi, ustvari, hoćemo?“.

Kako razumeti miran narod, koji mrava ne bi zgazio, da mu je drago dok gleda kako mu se ispred Gradske kuće izlivaju fekalije, kako se gađa crvenom farbom sa simboličnom porukom da su predstavnici vlasti ubice, dok se lome stakla i „isteruje zlo“…?

Nikako, nego kao promenu u odnosu na neko pređašnje stanje i situacije koje su obeležavale tragedije, smrt i nesreću. Razume se da niko više ne zna kako da se nosi sa brutalnošću, nemarom i nebrigom za javni interes režima Aleksandra Vučića.

Građanke i građani „saosećaju“ sa opozicijom. Više se od nje ni ne očekuje, čini se.

Vučićev režim uspeo je da iskompromituje protest u Novom Sadu, veličanstven po veličini, opravdan na najčistijim emocijama koje ljudi, činioci jedne zajednice mogu da imaju.

Kako? Opozicija je ostavila dvadeset hiljada ljudi u Novom Sadu na milost i nemilost huliganima. Ali, oni se nisu dali tako lako.

Da pojasnimo. Očekivalo se da će neko od opozicionih lidera da izađe pred te nasilnike, da stane ispred njih, da kaže, stani!

Da se pojavi u prvom redu, ispred vrata Gradske kuće, da se distancira, da kaže neku reč preko megafona, da odvoji obične i dobre ljude od Vučićevih idiota, nesrećnika i idiota.

To se nije desilo. Desilo se to da je narod poveo opoziciju, a ne ona njega, kao milion puta do sad.

Oni su opstali na tom protestu kao gadljivi na fekalije, na farbu, na ljutnju i bes par iskreno ljutih građana Novog Sada koji se nisu plašili da se zalete „u facu“ Aleksandra Vučića, njegovu sliku na prostorijama Srpske napredne stranke u Novom Sadu.

Nigde lidera opozicije nije bilo. Negde su se zagubili u masi…

O, kako bi bilo lepo da smo ih videli na vratima Gradske skupštine kada su huligani krenuli da ruše?

To se nije dogodilo i očigledno je da neće i ubuduće. Prošlo je već dosta vremena. Vreme oslanjanja na opoziciju je prošlo. Sada narod vodi, ali to je osuđeno na propast. Naveliko i unapred, kao i svaki put do sad.

Logika političkog delovanja je izigrana i zaboravljena.

Za to vreme, logika opstanka diktatorskog režima je neumoljiva.

Predsednik Vučić nije došao ispred Gradske kuće, kao predsednik svih građanki i građana te večeri i poveo svoje pristalice, došao je ispred prostorija Srpske napredne stranke, jer – to ga je najviše zabolelo.

Tamo se jedino i izlio iskreni bes građanki i građana Novog Sada i svih onih koji su došli da saosećaju. Gradsku kuću su rušili njegovi, a on je, uprkos tome što je predsednik svih građanki i građana ne oseća kao svoju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.