Milo mi je, reče Vučić, ja sam Petak

Naime, 26. maj je petak. Radni dan, kao što su i ponedeljak, utorak, sreda i četvrtak.

Kako je to petak, 26. maja, postao neradni dan za one koji dolaze u Beograd na miting, koji će okupiti najveći broj ljudi ikada, kako predsedsednik Srbije uveliko najavljuje?

Ili se taj poziv odnosi samo na nezaposlene, s obzirom na vreme i mesto mitinga vladajuće partije, odnosno njenog lidera i predsednika Srbije, Aleksandra Vučića?

Jasno je da je ovo pitanje sekundarno i u senci mnogo ozbiljnijih, koja se odnose na prinude i ucenjivanje građanki i građana da na taj miting dođu.

Uglavnom, iz javnih preduzeća i državnih ustanova.

Dakle, ako svoja radna mesta napuste da bi došli u Beograd jer je predsedniku Srbije u ovim trenucima neophodna podrška, aplauzi, masovnost okupljenih kako bi se pred opozicijom i građanima ustalih protiv nasilja, dokazao da je on najveća „faca“, postavlja se normalno pitanje – kako će funkcionisati sistem?

Da, upravo sistem koji je zakazao, otkazao, ili, zapravo, nikada nije ni postojao, a čije su posledice dva masovna ubistva dece i starijih maloletnika u poslednjih dvadesetak dana u Srbiji.

Po javnim preduzećima i ustanovama, zaduženim za brigu o bolesnima, ugroženima, deci…, u petak će rad stati, jer će zaposleni, što pod pritiskom i egzistencijalnom ucenom, što svojom voljom, sesti u autobuse i doći da tetoše i bodre predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.

Mogu se čuti ocene da polovina onih koji će doći u Beograd u petak, napustiti svoje dužnosti i obaveze koje imaju u javnom interesu – neće doći svojom voljom – već pod prinudom, koja bi se u slučaju otkazivanja poslušnosti, poslednično odrazila na gubljenje radnih mesta. Prostom činjenicom neprodužavanja ugovora o radu.

Druga polovina, izvlači se prosek iz izjava ljudi koje je zadesila ova nesreća dolaska autobusima na miting predsednika Srbije, doći će svojevoljno, srećna – jer tog dana neće raditi, dobiće dve hiljade dinara, hranu i piće za taj dan.

Ipak, bez obzira na izraze koji idu u smeru dobrovoljnosti dolaska, trebalo bi „zagrebati“ suštinu.

Ko dobrovoljno želi da učini tako nešto? Čini se samo oni koji su u još dubljem problemu od onih koji se tome protive i koji ni ne stižu ili nisu u prilici da osveste nesreću koju im režim Aleksandra Vučića isporučuje više od deceniju kao autokrata na vlasti u njihovoj državi.

Svedočimo ovih dana jednom od najozbiljnijih protesta poljoprivrednika, koji, polako, ali sigurno, blokiraju sve veći broj saobraćajnica širom Srbije, nezadovoljni odnosom vlasti prema problemima koji su ih zadesili.

A, šta ih je zadesilo?

Siromaštvo? Neispunjena obećanja vlasti? Činjenica da su se povođeni tim obećanjima zadužili kod banaka, koje sada prete da će im oduzeti mehanizaciju i sredstva za rad jer nisu u prilici da otplaćuju kredite? Ostaće gladni – dibidus, a neki od njih će i u zatvor zbog neizmirenih obaveza.

Da, tako je.

Aleksandar Vučić nema šta drugo da ponudi osim „izlet“ u Beograd, plaćen sa dve crvene, sendvičima i vodom, prevozom, guranje u masi sebi sličnima, siromašnima, obezglavljenima, nesrećnima i umornima, svim ostalim žrtvama autokrate koji ih okuplja na istom mestu jer čezne za aplauzom, za podrškom, za lupkanje po ramenu…

Jer, jadan je, mnogo je jadan čim gladne ljude maltretira i sitno potplaćuje za sopstveni užitak.

Normalno je da će siromašan čovek uzeti dve hiljade dinara, hranu i piće i doći u Beograd. Inače bi ostao kod kuće bez dve hiljade, trošio svoj mali budžet na ručak i ne bi nigde otputovao.

Prestravljuje zato stvarnost koja se neizostavno ispostavlja u pitanju – koliko je jadan i bedan ne taj čovek, nego upravo onaj koji ga plaća da mu dođe na protest „nade“, da mu doda rame za plakanje, kad mu je već dodao i dao sve…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.