Molim za pažnju i kamenicu u glavu

Razume se, ne samo moje, već svih nas koji spadamo u 99 odsto „običnih“ građana koji, za razliku od njih, imaju žuljeve od hodanja da ne plate kartu u prevozu, ne kupuju osnovne životne namirnice deci, sami sebi, svojima… Ne preterujem, jer znam. Molim za vašu pažnju.

Aleksandar Vučić, koliko god se učinio dominantan u odnosu na opoziciju u Skupštini, jer je većinska opozicija desničarska i iz dubine duše želi da se on vrati svojim radikalskim korenima i kaže: „Hajdemo Srbi na Kosovo da ratujemo, iako vam država posle toga neće platiti lečenje, ni u psihijatrijiskim ustanovama, kamoli ambulantama zaduženim za fizičke bolove“, ne sme se izgubiti iz vida, da kada bude krenula katastrofa, drastičnija od ove koja se odigrava, on će sa svojom porodicom i prijateljima – odleteti na Mars.

I, hoće.

Koliko je dosadna ta polemika u vezi sa Kosovom, htela sam da kažem. Samo u jednom smislu nije. Svim žrtvama rata moraju da se obezbede sve beneficije koje ljudski um može da smisli.

Predstavnici građana Srbije tokom devedesetih godina bili su zlikovci.

Građani Srbije bili su stradalnici kao i njihove žrtve, koliko god ih zločionačko propagandna mašina učinila sebi bliskim.

Tačka.

Sve su nam uzeli, i dostojanstvo i novac i život.

Kosovskim Albancima najpre, ubili su 10,000 njih.

Direktno. To su činjenice. Kao što je činjenica da većina građana to ne zna. Ako i čuje, od sramote, ubiće glasnika.

Ali, prevareni smo. Prevareni smo da mrzimo, da obožavamo lopove i ubice koji su zaposeli našu imovinu. Jer, u novcu je sve. Retki su oni koji će da varaju zabadava.

U tu vrstu prevaranata, jednostavno i, prosto je kao pasulj, spada i Aleksandar Vučić.

Stan, privilegije, velika plata tokom ratnih devedsetih, kad je širio najčistiju mržnju, esenciju zla…

Potom, deset godina na vlasti. Vladar jednom od najkorumpranijih država u Evropi. U svetu smo na 96. mestu, u ovom delu Evrope među prvima. Tigar, korumptivni.

Imao je vremena da presvuče kožu, a nije se ni zarad toga puno trudio.

Aleksandar Vučić danas može da zvuči kao najrazumniji i najosetljiviji čovek na svetu, što, svakako nije, niti će ikada biti slučaj, ali u odnosu na druge u takvim okolnostima, može da se učini.

Ali, njegovi grehovi su toliko duboki, zalaze i u prošli, ratno zločinački vek, kamoli ovaj novi, čisto lopovski.

On, taj naš vladar i vođa, da nas sve skupa odmah strpa u voz za neko bolje sutra neće izbrisati svoju prošlost, uticaj i odgovornost za nesreću većine građana Srbije. Pogotovo onih iz bivših država Jugoslavije. Oni su mrtvi. Kao i mi.

Ja ne dam da mi takav zlikovac određuje da li će moja drugarica, sestra, drug i brat moći da sutra šeta mojim gradom. Ne dam. I, jako sam besna.

Ne može čovek koji je bio inspirator najtežih ratnih zločina i genocida na evropskom tlu od Drugog svetskog rata, koji je ovu zemlju obeležio kao „zločinačku“, a, potom, u poslednjih deset godina, okupirao tako duboko da više ne postoji nijedan sudija, tužilac, političar, nezavisna ličnosti, već samo njegovi portparoli, da zabranjuje i manipuliše osnovnim ljudskim pravima. Njegova politika je kooptirala i sijaset razdraganih glasnogovornika iz rahmetli druge Srbije, koji po zadataku i sa utvrđenom agendom oćute ili uglađeno realitivizuju svaku logiku društvenog narativa koji dugoročno razara naše društvo.

On to radi, i to nije iznenađujuće, s obzirom na to da je ljude slao i u smrt u svojoj višedecenijskoj političkoj karijeri.

Poslaće nas i sad u subotu na kamen u glavu. Ja ću ići, jer drugog načina da reagujem nemam. Ali, teško je, i on je loš. Loš je, jer moje drugarice, sestre, drugovi i braća se plaše da hodaju slobodno našim gradovima.

I, to je zlo. Zlo kojem ne znam kako da stanemo na put. Osim da se postavimo da nas opali kamenica u glavu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.