Na prostoru takozvane velike Srbije

Kako kod onih koje direktno pogađa, u smislu svakodnevice i kvaliteta života, tako i kod onih koji imaju svest o posledicama i empatiju prema ljudima, koje god vere, nacionalnosti, kulture bili… Kao i sve patnje običnog čoveka na ovim prostorima. Na prostoru imaginarne, srećom, neuspele, takozvane – velike Srbije. Duboko tragične, bolne, bez izlaza i bega u neku drugu stvarnost, privilegovanu, jer nisu politikom zlikovaca u potpunosti aficirani.

Na prostoru takozvane velike Srbije, politikom je određen gotovo celokupan život. Jer, političari toliko kradu javni novac i lažu kako bi ostvarili sitno sopstvenički naspram javnog i opšteg interesa, da posledice takvog zločina obuhvataju i prožimaju se kroz sve segmente života. Nemoguće ih je ne osetiti u tolikom obimu i značaju da ne određuju najveći deo osećanja i pogleda na svet. Da ne preovlađuju i fizički obaraju na dno životnih uslova.

Tako je nastup predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, u Skupštini Srbije, tokom sednice posvećene Kosovu, bio obeležen ne samo fašističkom retorikom prema kosovskim Albancima, unutar tih zidina gde su decenijama unazad izrečene najtragičnije zločinačke ideologije u modernijoj istoriji Evrope, već i na terenu, tamo gde žive ljudi čijom se sudbinom manipuliše unazad, takođe, već decenijama, kako bi se određene interesne grupe političkih zlikovaca, ratnih profitera, održale ili osvojile vlast.

A Srbija je, uprkos svojim veliko srpskim težnjama, zapravo, užasno usamljena, nju danas nema ko da brani ne samo od grabeža iznutra, već i spolja, od krupnog kapitala onih koji navodno žele mir i pomirenje ali sa ciljem daljeg širenja i umnožavanja sopstvenog kapitala. Jer, ono što pomera i određuje današnji zapadni i kapitalistički svet, prosto je, iako podložno određenom podsmehu usled takve jednostavnosti i prostodušnosti – jeste, razume se, isključivo – novac.

Poslednja hapšenja na severu Kosova, ili, kako to nacionalisti, odnosno vlastodržačka propagandna mašinerija naziva – upad na sever – jesu određeni prekid i slabljenje organizovanih kriminalnih grupa, srpskih i albanskih, koji su nekontrolisano vladali prometom droge, oružja, ljudima… Nekontrolisano, kao određenje, međutim, pretpostavlja nekog drugog, koji stoji izvan te kontrole i želeo bi da je osvoji. Reč je opet o jednostavnoj i toliko prostodušnoj istini da će joj se podsmevati svako.

I to je u redu. Jer, čini se da je osovina zla toliko predominantna da je obeshrabrujuća u smislu toga da bi se mogao očekivati drugačiji slučaj. Žalosno je i tragično, međutim, to što vanredni napori i intervencije dobra jesu realne u kontekstu iznenađenja i mogućnosti da se prekine taj gotovo prirodni uzročno posledični tragični sled. Moguća je sila dobra koja pravi obrt, ali je nema.

Smešno je, dakle, koliko je predsednik Srbije u izvedbi predstave i dogovora sa delovima vlasti na Kosovu – providan. A tako je bilo i kada je taj isti Aleksandar Vučić bio prvi i najistaknutiji mladi ratni huškač, koji tera u rat i poziva na ubistva najprimitivnijim i najoholijim, rasističkim argumentima. I tada je bilo skoro pa smešno koliko je navodno debilan. A on je posredni ubica. Portparol smrti hiljade ljudi… Nije jedini, ali jeste „naš“. I jeste najbrutalniji, poput politike koju je predstavljao tokom devedesetih. Bio je tada najgori, najgori je i danas.

Veliko srpska politika je i tada bila kao što je i danas najgora, u poređenju sa svim ostalim politikama u regionu. Neprepoznavanje tog nacionalističkog poremećenog uma, spremnog da zbog love poziva na ubistvo i zločine, u vreme kada je to činio, ali u najvećoj meri i dan danas, odvelo je građane u navodni nužni izlaz i spas od diktature – direktno u ishodište, ni manje ni više nego – nacionalističke opozicije. One koja Vučića proziva zašto nije veći fašista, zašto je umanjio intenzitet politike izražene u parolama – ubi, ubi, ubi pedera… ili, nož, žica, Srebrenica…

Osim što ga osuđuje i optužuje kao velikog lopova i uzurpatora vlasti, sa kritikom koja ide u smeru da je izdajica zbog potpisivanja Briselskog sporazuma, ona vodi građane i zemlju u nestanak. Oh, koliko je dubok taj ambis.

Mi ovde, u Srbiji, danas, imamo posla i dalje sa poremećenim nacionalističkim svestima, koje neće i ne mogu biti u stanju da žive životima sa sličnim problemima većine evropskih stanovnika. Žrtve nacionalističkih propagandi imaju trajne posledice na mozgu. Čini se da se ne mogu izvući. Zato ovde slučajnosti slabo probijaju obruče nužnosti. Zato je pomak uslovljen takozvanim prirodnim selekcijama i mutacijama. Zapravo, nepredviđenim, ali izvesno nesrećnim tokovima.