Revolucija, obaranje ratnozločinačkog i profiterskog režima Slobodana Miloševića odigralo se pre tačno 24 godine. Ovih dana je godišnjica petooktobarske revolucije, te traume, za one koji su bili neposredni svedoci. Ili, sreće, možda je to preciznije rečeno, ali s obzirom na stepen rizika po živote ljudi, siromaštva, svedočenja o smrti, ipak je reč o duboko nesrećnom iskustvu.
Mnoge moje koleginice i kolege u redakciji Danasa, tada su imale tri, pet, sedam godina… Neki su se tek rodili.
Mnogi od njih imaju različite poglede na tragedije i nesreće devedesetih, pa i sam peti oktobar. Da li je to bio dobar ili loš datum za javni interes i opštu korist građanki i građana Srbije.
Većina, ipak, za takav slučaj, opštu pobunu naroda, njih pola miliona koji su tog dana izašli na ulice rizikujući živote, kako bi srušili diktatrora i najvećeg balkanskog krvnika, ima stanovišta podeljene odgovornosti.
Jednim delom svaljuju je na Slobodana Miloševića, a delom na zli zapad, koji nas je zbog Miloševićeve politike bombardovao 1999. godine.
Takav odnos zasnovan je polemici zašto su građanke i građani Srbije uopšte srušili dokazano raznozločinački i profiterski režim – da li zato što je u svom krvničkom pohodu izgubio ratove, od Hrvatske, preko Bosne do Kosova, ili zato što ih je vodio, počinivši genocid i najgnusnije ratne zločine zbog kojih su brojni Srbi osuđeni na više stotina godina zatvora u Haškom tribunalu.
Takođe, u mojoj redakciji ima i onih koji su u vreme petog oktobra bili u zrelim godinama. I onih, koji, iako su prošli svaki stepenik bede, nesreće, smrti i gladi režima Slobodana Miloševića, imaju podeljenja osećanja ali i i izvedenu misao i zaključak, poput navedenog u vezi sa generacijom koja iskustveno nije prošla kroz taj tragični period.
I to je, sa distance od 24 godine od petooktobarske revolucije, bar meni – interesantno.
Razume se da je logično, imajući u vidu uticaj starijih generacija na mlađe. Pritisak ubica Miloševićevog režima na sve koji su mu se našli na putu ostvarenja svog cilja – otimanja od siromašnih i održavanja na vlasti po svaku cenu kako za svoja nepočinstva nikada ne bi odgovarali, bio je brutalan.
Snažnom medijskom manipulacijom, ispostavljanjem najbrutalnijih laži u najistinitija svedočenja, „isprao“ je mozgove većini građanski i građana Srbije. Nije se moglo ni tada pretpostaviti da će generacije koje dolaze biti mnogo dalje od takvih stanovišta i odnosa prema stvarnosti koja ih okružuje.
Tako smo došli dalje i u situaciju da mladi kadrovi najvećih ratno profiterskih zločinaca budu danas, 24 godine od petooktobarske, romatične revolucije – na vlasti. Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin.
Oni su usavršili strategije svojih političkih tata i mama i danas nas drže u okovima najkorumpiranijeg društva na evropskom tlu. Smeju nam se u lice dok grade svoje vile, stanove, hotele za povlašćenu, njima naklonjenu društvenu klasu. A, ove što im još nije jasno ko su oni zapravo, jer žive svoje nacionalističke snove, i za sve krive truli zapad, koji im je oteo Kosovo, kao i ostale delove drugih država u staroj Jugoslaviji, umesto Vučića, Dačića i Vulina, ostavio je da propadaju zajedno sa svima koji uopšte ne dele takva mišljenja.
U Srbiji, 24 godina posle petog oktobra, imamo predsednika koji o tom datumu, bojeći se da bi i njega mogla da snađe slična sudbina kao Miloševića i njegovog političkog oca, osuđenog ratnog zločinca – Vojislava Šešelja – kaže da je to jedan od najgorih dana u istoriji srpskog naroda.
– Rekao sam da je neuspešno, rekao sam narodu da budu spokojni i da od ta posla nema ništa, i sad vam kažem. Ne znam koliko puta ćete da obmanjujete narod da na ulici rešavate probleme jer program nemate. Neće više biti 5. oktobra u Srbiji – rekao je Vučić nedavno, aludirajući na opoziciju i sporadične pobune naroda na ulicama protiv njegove vladavine.
Jasno je da Vučić mrzi peti oktobar, da mrzi svaku vrednost koja je bar bila delić te promene a koju je iznela tadašnja opozicija na čelu sa ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem.
Mrzi, jer je on paradigma zla protiv kojeg su osnove takvog bunta i nastale.
Ali bar, svake godine peti oktobar bude, pa makar i samo kao datum. I to ga nervira.
Naredio bi direktan prelaz sa 4. na 6. oktobar da može. A, možda i može. Videćemo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.