(NAJNOVIJA VEST) Ukida se jedan dan u Srbiji

Mnoge moje koleginice i kolege u redakciji Danasa, tada su imale tri, pet, sedam godina… Neki su se tek rodili.

Mnogi od njih imaju različite poglede na tragedije i nesreće devedesetih, pa i sam peti oktobar. Da li je to bio dobar ili loš datum za javni interes i opštu korist građanki i građana Srbije.

Većina, ipak, za takav slučaj, opštu pobunu naroda, njih pola miliona koji su tog dana izašli na ulice rizikujući živote, kako bi srušili diktatrora i najvećeg balkanskog krvnika, ima stanovišta podeljene odgovornosti.

Jednim delom svaljuju je na Slobodana Miloševića, a delom na zli zapad, koji nas je zbog Miloševićeve politike bombardovao 1999. godine.

Takav odnos zasnovan je polemici zašto su građanke i građani Srbije uopšte srušili dokazano raznozločinački i profiterski režim – da li zato što je u svom krvničkom pohodu izgubio ratove, od Hrvatske, preko Bosne do Kosova, ili zato što ih je vodio, počinivši genocid i najgnusnije ratne zločine zbog kojih su brojni Srbi osuđeni na više stotina godina zatvora u Haškom tribunalu.

Takođe, u mojoj redakciji ima i onih koji su u vreme petog oktobra bili u zrelim godinama. I onih, koji, iako su prošli svaki stepenik bede, nesreće, smrti i gladi režima Slobodana Miloševića, imaju podeljenja osećanja ali i i izvedenu misao i zaključak, poput navedenog u vezi sa generacijom koja iskustveno nije prošla kroz taj tragični period.

I to je, sa distance od 24 godine od petooktobarske revolucije, bar meni – interesantno.

Razume se da je logično, imajući u vidu uticaj starijih generacija na mlađe. Pritisak ubica Miloševićevog režima na sve koji su mu se našli na putu ostvarenja svog cilja – otimanja od siromašnih i održavanja na vlasti po svaku cenu kako za svoja nepočinstva nikada ne bi odgovarali, bio je brutalan.

Snažnom medijskom manipulacijom, ispostavljanjem najbrutalnijih laži u najistinitija svedočenja, „isprao“ je mozgove većini građanski i građana Srbije. Nije se moglo ni tada pretpostaviti da će generacije koje dolaze biti mnogo dalje od takvih stanovišta i odnosa prema stvarnosti koja ih okružuje.

Tako smo došli dalje i u situaciju da mladi kadrovi najvećih ratno profiterskih zločinaca budu danas, 24 godine od petooktobarske, romatične revolucije – na vlasti. Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin.

Oni su usavršili strategije svojih političkih tata i mama i danas nas drže u okovima najkorumpiranijeg društva na evropskom tlu. Smeju nam se u lice dok grade svoje vile, stanove, hotele za povlašćenu, njima naklonjenu društvenu klasu. A, ove što im još nije jasno ko su oni zapravo, jer žive svoje nacionalističke snove, i za sve krive truli zapad, koji im je oteo Kosovo, kao i ostale delove drugih država u staroj Jugoslaviji, umesto Vučića, Dačića i Vulina, ostavio je da propadaju zajedno sa svima koji uopšte ne dele takva mišljenja.

U Srbiji, 24 godina posle petog oktobra, imamo predsednika koji o tom datumu, bojeći se da bi i njega mogla da snađe slična sudbina kao Miloševića i njegovog političkog oca, osuđenog ratnog zločinca – Vojislava Šešelja – kaže da je to jedan od najgorih dana u istoriji srpskog naroda.

– Rekao sam da je neuspešno, rekao sam narodu da budu spokojni i da od ta posla nema ništa, i sad vam kažem. Ne znam koliko puta ćete da obmanjujete narod da na ulici rešavate probleme jer program nemate. Neće više biti 5. oktobra u Srbiji – rekao je Vučić nedavno, aludirajući na opoziciju i sporadične pobune naroda na ulicama protiv njegove vladavine.

Jasno je da Vučić mrzi peti oktobar, da mrzi svaku vrednost koja je bar bila delić te promene a koju je iznela tadašnja opozicija na čelu sa ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem.

Mrzi, jer je on paradigma zla protiv kojeg su osnove takvog bunta i nastale.

Ali bar, svake godine peti oktobar bude, pa makar i samo kao datum. I to ga nervira.

Naredio bi direktan prelaz sa 4. na 6. oktobar da može. A, možda i može. Videćemo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.