Ne davimo Inicijativu

I to – kako trenutnoj vlasti, tako i svim protivnicima oličenim u strankama i njihovim derivatima koje su na političkoj sceni unazad dvadeset godina. Stvaraoci Inicijative, može se valjda reći, a ne stišati ton – ispunjavaju sve te uslove nametnute činom zbacivanja Borisa Tadića sa vlasti i ravnodušnim „dopuštanjem“ da na njegovo mesto dođe mrak iz devedesetih godina, osvedočeni ratni huškači i profiteri. To je, prema tumačenju nekih „političkih osećanja“, predstavljalo svojevrsnu osvetu navodno prodemokratskim snagama koji su umesto politike suočavanja sa prošlošću, lustracije i snažnog reformskog pokreta kojim je zamahnuo ubijeni premijer Zoran Đinđić, nastavili sa politikom zataškavanja odgovornosti i tranzicijskog pljačkanja, što je dodatno povećalo toleranciju građana na moguće krajnje ishode svojih loših izbora.

Politički neiskusni i nekompromitovani povezanošću sa postojećim političkim strankama, tek izašli iz anonimnosti i nepoznati široj javnosti, u proteklih par meseci izveli su u nekoliko navrata desetine hiljada građana na ulice bez gotovo i jednog jedinog minuta i centrimetra u medijskom prostoru. Razumljivo, našli su se na meti kritika nekoliko društvenih nivoa: vlasti, opozicionih partija, pa čak i onih koji su sve ovo vreme ukazivali na neophodnost stvaranja nove opozicione snage, i koji bi sebi pre ruku odgrizli nego što bi na izborima zaokružili neku od postojećih političkih opcija.

U različitim interpretacijama fenomena Inicijative NDB, neiskustvo u ovdašnjim prljavim političkim prilikama odjednom postaje nedostatak, jasno fokusiranje na određeni problem u kontekstu borbe protiv aktuelne vlasti tumači se kao nesposobnost za uočavanje šire slike i manjak političkog stava, a načini na koje organizuju proteste određuju se kao previše „mekani“, nedovoljno radikalni i razmaženi. Prigovori o nedostatku jasne političke ideje i šire slike postali su naime glavni argument onih koji stavljaju Inicijativu na probu, jer je, razume se, izlišno čak i uplitati se u pokušaj osporavanja potpuno neosnovanih primedbi o nedostatku iskustva ili karakteru protesta. Oni koji ispostavljaju problem izostanka jasnih političkih stavova i navodne nesposobnosti Inicijative da se odredi prema ključnim odrednicama političkog delovanja u Srbiji čini se da sami nisu u stanju da vide šire sliku koja proizilazi iz motiva nastanka tog pokreta. Pred Inicijativom ne stoje lažne dileme nacionalističke vlasti i opozicije – očuvanje Kosova u granicama Srbije, pripajanje Republike Srpske Srbiji, negiranje genocida i odgovornosti Srbije za ratne devedesete i slične teme kojima se zamajavaju građani dok korupcija i krupan kapital diktiraju javni i kulturni prostor običnog čoveka. Oni udaraju direktno u glavu tu hobotnicu koja pribavlja ličnu finansijsku korist sa namerom daljeg uništavanja i izopačenja života građana, nametnuvši im nacionalistički diskurs i strah da neko drugi hoće da ih uništi.

Sumnje da su sposobni i voljni da svoju organizaciju pretvore u politički pokret koji bi učestvovao na izborima i stao, pre svega, naspram te gomile propalih i korumpiranih predstavnika opozicije, rastu zajedno sa njihovim uspehom da nametnu i koliko-toliko održe problem korupcije i bahatosti aktuelne vlasti u fokusu ne samo domaće već i javnosti onih koji ocenjuju i uslovljavaju srpske zvaničnike na putu evropskih integracija.

Potreba predstavnika inicijative Ne da(vi)mo Beograd da se ograde od opozicionih lidera, da im ne dozvole da iskoriste talas koji su pokrenuli za pokušaje skupljanja jeftinih političkih poena i osvežavanje rejtinga, a, čini se, pre svega, zbog jasnoće i verovatno uživanja u luksuzu izvesnosti trenutka u kojem bi njihovo usvajanje sasvim izvesno oteralo većinu građana sa protesta, u početku je bila čak primerena i razumljiva i samim predstavnicima opozicije. Prirodno, vremenom se to „razumevanje“ pretvorilo u cinizam i nipodaštavanje, ignorisanje, pa i javnu kritiku. Jer, Inicijativa je nastala na njihovom porazu, nastala je da bude ono što oni nisu. Iako se njima ne bavi, već se cela iscrpljuje u trenutno najoštrijoj i najlegitimnijoj kritici vlasti, konstantna poruka koja se šalje samim njihovim postojanjem jasna je – ukoliko se kandidujemo na sledećim izborima, za mnoge vaše očajne birače više nećete biti opcija, a apstinenti koje pokušavate da osvojite zauvek će nestati sa vašeg radara.