Ne sme majka da plače kad u vojsku sina šalje

Ispraćaji tamo gde su izvršeni najteži ratni zločini od strane rukovodstva Srbije, vrhovnog komandanta, zločinca Slobodana Miloševića. Razume se, ispraćaji, takođe, ne samo u ratnozločinačke pohode već u samoubistva mladića od svega 18 godina.

Tada je Vojislav Šešelj bio nezadovoljan ratno zločinačkim kapacitetom i učinkom Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković. Hteo je više, jače i „bolje“. Zapamćen je i dan danas prepoznat kao gori od Slobodana Miloševića, koji, nažalost, nije dočekao presudu da je ratni zločinac, već je umro u pritvoru Haškog tribunala.

Naravno da su ove činjenice opšte poznate kao i da se većina građana ove zemlje ne slaže sa njima, odnosno drugačije ih interpretira. Mnogi u Miloševiću i Šešelju još vide heroje odbrane srpstva i Srbije, zahvaljujući kukavičluku onih koji su, nakon petooktobarske revolucije, osvojili vlast i svrgnuli sa trona Miloševića i njegovog saradnika Šešelja, nedovoljno se boreći protiv ratnozločinačkog narativa i namere samoubistva sopstvenih građana, čak prikrivajući ih, navodno boreći se za „nacionalni interes“.

Da li je „nacionalni interes“ i izraz patriotizma da se zataškavaju nepočinstva koje je ovaj duo ili trio počinio prema narodima druge nacionalnosti i veroispovesti, obrazujući putem medijske propagande horde nesvesnih ratnih ratnih zločinaca ili samoubica?

Naravno da nije. Zato se i nalazimo u situaciji da danas, 22 godine nakon njihovog svrgavanja sa vlasti, kada se pola miliona ljudi izložilo riziku da ih satru Miloševićevi i Šešeljevi tenkovi i bombe, kada su izašli na ulicu, zapalili Skupštinu i šutnuli u glavu taj pogubni režim, imamo na vlasti njihove portparole i generalne sekretare – Aleksandra Vučića, Ivicu Dačića i Aleksandra Vulina.

Otvorena je rasprava o vraćanju obaveznog služenja vojske, rekao je nedavno Aleksandar Vučić, potrčko Vojislava Šešelja, koji se od promovisanja politike ratnih zločina nikada direktno nije ogradio, a morao bi, morao bi da padne na kolena i traži oprost i da se povuče iz javnog života, kada ga već petooktobarske vlasti nisu lustrirale.

Ta vest, duboko verujem, morala bi da protrese kolena i ulije strah u svaki iole zdrav razum. Pogotovo jer je vladajuća većina, kojom komanduje Aleksandar Vučić, unazad već deset godina, sastavljena od „potomka“ Slobodana Miloševića – Ivice Dačića, odnosno Aleksandra Vulina iz JUL-a, Miloševićeve supruge Mirjane Marković.

Od ljudi koji su nakon ratnog profiterstva i zarađivanja novca na promovisanju smrti i gladi, preko grbače sopstvenog naroda a ubistvima drugih, zaradili svoje prve milione i istakli se u javnom životu. Ubice i lopovi vladaju ovom državom. Možda su oni zaista toliko jaki, nesalomivi, pa ni politička garnitura koja ih je svrgnula sa vlasti nije uspela da ih istisne zauvek iz mogućnosti da ponovo vladaju, ali to ne menja i ne ublažava sadašnjost.

Sadašnjost, koja se sastoji iz neprikosnovenosti primene njihove apsolutne volje na budućnost građana.

Govoreći o pogubnosti uvođenja obaveznog vojnog roka, čak ni predstavnici opoziciono „leve“ i takozvane miroljubive opcije, ne ističu ratove devedesetih i propagandiste zločina, onih koji žele povratak redovnog odlaska u kasarne „naše dece“. Govore o neozbiljnosti, nesistematičnosti, nedostatku procene da li je to zaista neophodno, kao i nedovoljnosti novca odnosno neprofesionalnosti vojske kao rizične za pogibiju unutar nje same.

Zauvek je, čini se, 22 godine nakon pada zločinačkog režima, izgubljena šansa da se čak i oni sete polaznog argumenta, prećutane osnove zbog kojih su protiv.

Ispostavljaju argumente kao da se potomci Miloševića, Šešelja i Mirjane Marković ne zalažu za takav čin, već neki, u odnosu na prvobitni greh, normalni ljudi, doduše teško korumpirani, koji su samo neodgovorni, jer nisu ispostavili dovoljan razlog za ponovno slanje dece u vojsku.

Vojsku, koja se nikada nije reformisala i ogradila od zločina i spremnosti da i sopstvenu decu šalje direktno u smrt, a kamoli da od njenog oružja stradaju tuđa. Vojsku države koja danas izvozi i prodaje oružje najbolesnijim režimima širom sveta kako bi ubijali svoj narod jer se protivi diktaturi kupaca tog „našeg“ oružja. Od čega u Srbiji, imali smo prilike da se uverimo, kroz otkrivanje više afera, profitiraju upravo ratni bogataši i propagandisti politike devedesetih, koji su unazad deset godina na vlasti u Srbiji.

Toliko je strašno živeti ovde.