Od RTS do Pinka

Uvod, razradu i zaključak. Ovako, zaključak je bio da je Boško Obradović, odnosno njegova ekipa iz Saveza za Srbiju, poput Vuka Jeremića ili Dragana Đilasa, praktično preuzela građanski protest. Glavna zvezda, Dverjanin, Boško Obradović, uhvaćen je desetinama kamera mobilnih telefona kako herojski „upada“ u Javni servis i pokazuje svima koliko je ozbiljan u nameri rušenja režima.

Da je postojala namera potpunog devastiranja istinski lažljivog Javnog servisa, koji, kao i svih prethodnih godina, pa i decenija, nije uspeo da odoli pritiscima vlasti, odnosno da je postojao plan o tome šta raditi sekund nakon ulaska u tu zgradu, kamoli u danima koji su usledili, verovatno niko ne bi imao ništa protiv, a danas, tri sedmice nakon tog čina, promene bi bile vidljive. Drastične.

Ovako, osim promocije Boška Obradovića u najvećeg heroja, odnosno trenutnog hranjenja njegove sujete beleženjem u uživo prenosu razvaljivanja vrata Javnog servisa i ulaženja unutra, javni interes nije dobio ništa.

Pojedini analitičari tumače takav postupak sa pozitivnim posledicama „opuštanja“ zaposlenih na RTS i prolaskom, bar u naznakama, vesti da se na ulicama nekoliko meseci odvija građanski bunt. Razume se da takav bunt nije predstavljen na odgovarajući način, sa jasno navedenim motivima i ciljevima, ali, ipak, tvrde analitičari, izvestan pomak je primećen.

Odmah nakon ulaska u Javni servis, koji plaćaju građani Srbije iz svog džepa ne bi li imali iluziju da je u njihovoj državi moguće da postoje novinari i javni uposlenici koji bi mogli da obavljaju svoj posao po savesti i profesionalnim kriterijumima, u javnosti je upravo lider Dveri prepoznat kao onaj najsrčaniji, najiskreniji, najhrabriji među nama, svima. Svima koji imaju nešto, ili puno protiv načina na koji Srbijom vlada Aleksandar Vučić.

Neposredno posle, a možda je to iluzija autorke ovih redova, mnogi „građani“, koji, recimo, ne podržavaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića, niti misle da su „Šiptari niža bića“, sa kojima „ne bi trebalo nikada normalizovati odnose“, pomiriti se, kao ni sa „ustašama“, kamoli „balijama“, dok bi sve naše prijatelje homoseksualce trebalo zatvoriti u četiri zida i zabraniti im da se seksualno izražavaju u javnosti, malo su se zgadili od protesta i njihovih predvodnika, te se povukli u svoja četiri zida, ne želeći da ih likovi kao što je Boško Obradović predstavljaju nigde, pa ni pred diktatorom Aleksandrom Vučićem.

Istina je da se Boško Obradović nije obogatio i da nije bio ni u prilici da „mazne“ lovu iz budžeta i direktno iz džepova građana Srbije. Kao što su u toj prilici bili njegovi pajtosi iz Saveza za Srbiju, Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Ali, politika i licemerje, to političko, vrednosno zlo koje izražava lider Dveri, toliko je naopako i nakaradno da je, valjda, samo po sebi dovoljno da se čovek prosečnih moralnih načela smrzne pred zamisli kako bi izgledala takva politika u praktičnoj primeni.

To je, nemojmo se zamajavati, gotovo isto gadna i podla politika kakvu je zastupao balkanski krvnik Slobodan Milošević, kao i, u to vreme, mladi jastrebovi Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Mržnja, nacionalizam, nasilje, guranje dece u smrt zarad političkog i ratnog profiterstva nekolicine političkih idiota i retarda, dovoljno nasilnih da svoj interes gurnu ispred javnog.

Kako je reč o milion puta ponovljenim stavovima i mišljenjima o tim stavovima… u čijoj analizi i izlaganju polemici se nekako izgubio i smisao, suština i ono najočiglednije, a to je da je reč o istinski gadnoj nacionalističkoj politici. Pozabavimo se aktuelnim trenutkom. Boško Obradović, Vuk Jeremić i Dragan Đilas povešće ove subote desetine hiljada ljudi, koji i dalje imaju strpljenja za sav besmisao koji im kao organizatori protesta ispostavljaju, pred zgradu televizije Pink.

Kada bi taj odlazak u svojoj nameri i samoj energiji poziva imao prizvuk nekakvog istinskog obračuna zbog lopovluka, osionosti i primitivizma te televizije, odnosno njenog trenutnog pravog vlasnika – Aleksandra Vučića, osim što sadrži logično predviđanje – sačekušu Željka Mitrovića i Aleksandra Vučića i priliku da se lideri nacionalističkog opozicionog bloka, pred hiljadama kamera mobilnih telefona i uživo prenosa u tim trenucima, ispostave kao oni koji imaju „muda“ da se suprotstave toj osovini zla, ceo postupak i namera dobili bi na značaju.

Ovako, neplanski, sa potrebom pokazivanja i bez smislenog završetka, bez planiranja situacija koje nose istinski revolucionarni karakter, može da postoji samo žal za izgubljenom energijom i zloupotrebom ljudi koji nisu spremni da idu i zalegnu za „odbranu Kosova“ kako bi političari mogli da profitiraju i uživaju u privilegijama zastupanja i buđenja najprimitivnijih osobina.

Inače, u čemu je razlika? To je onda samo i isključivo njihova borba. Borba ratno zločinačkog profitera i paradigma korumpiranog političara Aleksandra Vučića protiv njemu sličnih.