Kad, ako ne sada – napadati i kritikovati opoziciju?

Trinaest dana nakon smrti 14 ljudi, među kojima su i deca, niko nije uhapšen i procesuiran. Dan nakon tragedije, saslušavano je navodno njih pedesetak, i to u u roku od 24 sata, što struka tumači kao potpuno nemoguć poduhvat, ukoliko je u pitanju ozbiljna istraga. Nemoguće je na pravi način ispitati toliko ljudi za tako kratko vreme.

Međutim, nakon tih ekspresnih saslušanja, prošlo je čak 13 dana, a da niko u lancu odgovornosti nije uhapšen.

Goran Vesić, ministar građevine dao je, plačući nad sopstvenom sudbinom ostavku, odričući se pritom svoje odgovornosti. Čak je i kroz suze zapretio svima u Srpskoj naprednoj stranci koji su, kako je rekao, tražili njegovu „glavu“.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić mu je to zamerio, jedino to, rekao je, dok je čin ostavke sa poricanjem odgovornosti pohvalio i pozdravio.

Predsednik Srbije neće ni da čuje za ostavku Miloša Vučevića, premijera Srbije, koji, takođe, za svoju ostavku neće ni da čuje.

Pravi se da takav zahtev ni ne postoji, nego, zajedno sa predsednikom Vučićem, čeka da još poneki ministar ili ministarka daju ostavke sami. Da im oni ne bi naredili da to učine.

Vučić je u nekoliko navrata rekao da opozicija, zahtevom za ostavkom premijera Vlade Srbije, zapravo traži njegovu glavu. Ostavke se kod naprednjaka broje u „glavama“, očigledno je. Ko da ostavku, dao je glavu. Srce i dušu nije, jer je, takođe očigledno da nikakva osećanja osim za svoju stražnjicu ni nemaju.

Zamislite ovaj blam. Da glavna vest, dve nedelje, ali dve nedelje posle smrti 14 ljudi, za šta je apsolutno i nedvosmisleno odgovoran režim Aleksandra Vučića – bude da još neko od ministara dao ostavku.

I to posle pretnji najodgovornijeg za tragične i smrtne posledice koruptivnog sistema, prepunog neznalica i osionih ljudi, koji su pristali da rade i budu angažovani na poslovima od javnog značaja i interesa a za koji nisu stručni.

Čeka ovdašnja javnost već dve nedelje da neko bude uhapšen, da još neko da ostavku. Vučić pritom „loži“ tu javnost i sve vreme šalje poruke o očekivanjima za daljim ostavkama – bolje daj sam, nego da ti je ja dam…

Rezultat toga – uhapšen niko, ostavka jedna i to sa jasno izraženim osećanjem nikakve odgovornosti.

Vratimo se na početak ovog teksta. Na opoziciju.

Neretko možemo poslednjih dana da čujemo da nije vreme za kritiku opozicije.
Rekao je tako, recimo, jedan posmatrač prilika juče u odgovoru na pitanje da li bes građana sa vlasti može da se prebaci na opoziciju, imajući u vidu njenu nesposobnost da se nosi sa veličinom zločina i artikuliše proteste i akcije u smeru svrgavanja režima – da u ovom trenutku ne bi trebalo kritikovati opoziciju.

Da ne bi trebalo skretati sa teme zločina vlasti – ponavljaju i predstavnici opozicije – suočeni sa kritikom o sopstvenoj nesposobnosti i bezidejnosti. Izostanku hrabrosti da se žrtvuju. Nakon smrti 14 ljudi.

A, kada, ako ne sad? Kada je prihvatljivo i poželjno kritikovati opoziciju ako ne kada je najteže, kada ljudi ginu, kada je vlast najviše okrutna i najviše bezosećajna?

Zašto je to loše i zašto to tako boli? Zar nije oštra kritika opozicije u ovakvim trenucima odraz zainteresovanosti društva za promene, izraz podrške da se preduzimaju veliki koraci i spremnosti da se takvi koraci podrže i da se stane iza njih, krene tim stopama?

Zar to nije pokazao veličanstveni protest u Novom Sadu? Više od dvadeset hiljada se okupilo da upravo to kaže. Kad su režimski idioti, plaćenici i huligani krenuli da ruše Gradsku kuću, nisu se povukli, ostali su tu. Čekali su. Čekali su da neko od opozicionara stane ispred njih, da se oglasi, da se ne krije u masi i da povede protest u pravom smeru.

To se nije dogodilo, nije se dogodilo potom ni u Beogradu.

Kad je vreme za kritiku opozicije?