I Bog stvori opoziciju

U bukvalnom smislu. Stali su ispred kordona policije, spremni da stradaju. Ceo teret opasnosti od uniformisanih policajaca, spremnih za razbijanje teških demonstracija i nereda primili su na svoja leđa, ne dajući im da ih potisnu i spreče u protestu. Pružili su fizički otpor, pokazali odlučnost.

Okrenuli leđa policijskim štitovima.

Na licima im se vidi hrabrost.

Da ih ćuškanje i šutiranje od strane policije ne boli.

Da ispred sebe imaju viši cilj. Da podnesu žrtvu za „bolje sutra“, da daju konačno pravi smisao svom poslu i postojanju u javnom prostoru. Borba za javni interes i opštu korist. Za to kao narodni poslanici i primaju plate.

Nisu zvali građanke i građane da stanu u prve redove, u sred radnog vremena, da prave masu, već su to sami učinili.

Pronašli su novo radno okruženje, ulicu. Tamo gde i pripadaju, imajući u vidu društveno političku situaciju. Ulica, izazivanje građanske neposlušnosti, nebriga za to koliko će se ljudi odazvati njihovim pozivima, bez skrivanja u masi kada krene haos i izliv besa naroda…

Nije da nisu zakasnili, ali kada ih danas gledamo, moglo bi da se kaže da im je oprošteno. Konačno je Srbija dobila odgovarajuću opoziciju strahoti Vučićevog režima i represije.

Kako je to lepa vest. Jedna lepa i srećna vest u moru tragedija i nesreća koje su zadesile ovdašnje društvo, koje se davi više od cele decenije u vlasti Aleksandra Vučića, žalosnim danima…

Jauk Save Manojlovića, uhapšenog odbornika u Skupštini grada, dok ga policijske životinje, može se slobodno tako reći za njih, spuštaju niz stepenice Savskog mosta, gušeći ga, jauk je hrabrosti i požrtvovanosti.

Poput herojskog čina bivšeg političara Gorana Ješića, čiji primer u doslednosti, iskrenosti i hrabrosti, dok je branio mladića kojeg su maltretirali takozvani kapuljaši, a policajci u civilu, tokom protesta u Novom Sadu, svaki čestit čovek treba da sledi i da se divi.

Ništa manje nisu se pokazali vredni ni ostali političari, opozicionari, poslednjih dana.

Neposredno nakon urušavanja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i smrti 15 ljudi, najpre nesnađeni, izvrgnuti teškim kritikama u javnosti, da su nesposobni, da se plaše…, jer ne umeju da se suprostave brutalnosti i bahatosti vlasti Aleksandra Vučića, nešto više od dve nedelje posle, krenuli su odlučni i jaki.

Postavili svoja leđa, tuđa ne dozivaju.

Ako ovako nastave, sasvim je izvesno da će svojim primerom, delima, a ne rečima, izazvati i probuditi hrabrost i među građankama i građanima. Da će i oni sada imati više motiva da se suprostavljaju represiji, kada vide kakve batine primaju oni koje su na izborima birali da ih predstavljaju.

Jasno je, s druge strane, da je promena ponašanja opozicije uplašila Vučića, Dačića i ostale jadnike, predstavnike ovdašnje vlasti.

Izvela ih je na čistac. Ili će krenuti da ih biju redom pred kamerama, da ceo svet vidi, lome rebra i šalju u zatvor, na političku robiju, i time se pokažu u pravom svetlu – kao diktatura, ili će početi da se povlače sa vlasti.

Trećeg nema. Ali, sve zavisi od opozicije. Mora samo ovako da nastavi. Da se žrtvuje i, ponovimo, postavlja svoja leđa umesto tuđih.

O tome koliko se Vučić u ovom obrtu ponašanja opozicije nije snašao, govori niz ostavki, koje su, zapravo, bez suštinskog smisla. Ko još misli da su Goran Vesić, Tomislav Momirović, ministri koji su podneli ostavku odgovorni za smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu?

Njih je na to mesto postavio takozvani koruptivni sistem, a taj sistem ima ime i prezime – Aleksandar Vučić.

Predsednik Srbije, svestan mogućih događaja koji predstoje, kada je reč o njegovoj vladavini, počeo je da govori o atomskim bombama i kako Srbija nema dovoljno mesta u skloništima. Ali, obećao je, to će on da nam sredi.

Držimo se njega, kaže.

Nastaviće se…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.