Paragrađanin i parapolicija

Situacije poput one u kojoj se građani navodno spontano okupe da daju podršku predstavnicima najviših pozicija vlasti naspram običnih ljudi, i to ispred suda, gde treba da počne suđenje po tužbi upravo tog državnog zvaničnika.

Nebitno kakva je, da li meka ili tvrda, prikrivena ili transparentna, prefinjena ili ona brutalnija, izvesno je da je na delu. Jer, kada vlast angažuje određeni broj građana, odnosno simpatizera stranke kojoj pripadaju, da dođu da je brane od novinara, koji su kritički pisali o radu njenih predstavnika, to je jasan znak da je onaj drugi, koji podrazumeva pravo na kritički odnos prema radu državnih funkcionera, neprijatelj te vlasti. Nešto što vlast hoće da negira, naspram koje hoće da demonstrira jačinu sopstvene pozicije.

Nije li to jadno, da jedan ministrov dolazak na sud prati podrška navodno spontano okupljenih građana koji mu daju podršku u procesu koji je pokrenuo protiv novinara. Nije jadno, već opasno, jer ukazuje na potrebu vlasti da se obračuna sa onim drugim koji, razume se, nema ni delić moći koju predstavnici vlasti imaju. I to sve jeste jako opasno i bez konteksta zavisnosti sudskog organa vlasti od izvršne, a upravo ta konstanta u najvećoj meri odlikuje ovdašnje pravosuđe unazad decenijama. Imajući u vidu upravo ta iskustva i pokazatelje funkcionisanja pravosudnih organa u državi, izvesno je da baš zbog tog bazičnog i sasvim opravdanog nepoverenja svih građana u rad sudova, vlast više ne može da se zadovolji samo presudama i dirigovano brzim okončanjem procesa, već mora i da demonstrira nekakvu narodnu volju, narodni sud – koji je na njenoj strani, kako bi se, opet, odredila napram „neprijatelja“. Uvodi se tako u društvene sfere jedan novi pojam ili fenomen – a to je paragrađanin.

Prvi ozbiljniji građanski protesti zbog poteza ove vlasti nastali su, takođe, na ovom slučaju ili razlozima zbog kojih je ministar policije tužio novinara. Reč je o bespravnom rušenju, kako to premijer Srbije najčešće opisuje – par neuglednih baraka u Hercegovačkoj ulici u Beogradu. Iza tog rušenja ostali su zvanični dokumenti u kojima se vidi da je policija odbila da reaguje po prijavama građana dok su te objekte, ili barake, rušila neka neidentifikovana lica sa fantomkama na glavama.

Da li je tu reč o parapolicajcima za sada javnost nije zvanično obaveštena. Dalje, izvesno je, takođe, da su ostali zvanični dokumenti o tome da su se opet neka neidentifikovana lica pojavljivala na protestima inspirisanim odbijanjem vlasti da reši slučaj rušenja tih „baraka“, predstavljajući se kao policajci, iako to nisu. Po prijavi aktivista iz organizacije tih protesta, policija i tužilaštvo su obavešteni da su neki pojedinci, odbijajući da se identifikuju čak i „pravim“, običnim policajcima, koji su obezbeđivali skup, hteli da primene nad njima nasilne mere. Ustanovljeno je potom da je upravo tim „pravim“ policajcima naređeno sa vrha da puste te lažne policajce da nastave da vršljaju po mestu gde se protest odvijao. Dalji sled događaja ukazao je da je Tužilaštvo, uprkos podacima iz službene beleške pravog policajca o celom slučaju i tim opasnim sumnjivcima, odbilo da pokrene postupak i utvrdi ko se to predstavlja kao lažni policajac, da bi, nakon reakcije medija, promenilo mišljenje i vratilo slučaj na početak.

O tome da pojedini aktivisti vladajuće stranke „pomažu“ državnim organima u sprovođenju svojih nadležnosti, odavno bruji ova paralelna, razume se, ne mejnstrim javnost. Govori se i o mestima njihovog okupljanja, metodama funkcionisanja, načinima na koje angažuju obično članstvo da „pomogne“ u podršci svojih stranačkih a opet državnih funkcionera. To je nekakva terenska podrška, koja ima ulogu i statiranja pred kamerama najgledanijih i najčitanijih medija, neskrivenih podržavalaca vlasti, kada se želi običnim ljudima predstaviti slika stvarnosti kakva im odgovara. Pitanje protiv koga deluje ta udružena formacija, izlišno je kao i pitanje – za koga.

Za kraj, nema u ovdašnjim prilikama ni trunke sličnosti sa onim što je bila glavna odlika vlasti Zorana Đinđića, kada je protiv njega udruženo delovao ceo nasleđeni državni aparat zločinačko-lopovske politike Slobodana Miloševića, Đinđićevi koalicioni partneri u vlasti, delovi sopstvene stranke i gotovo celokupna medijska scena, kao što to glupo i providno pokušava da predstavi aktuelna vlast.