Patike za Kosovo marke – Koštunica&Vučić

Kosovo, to je prvo ime Srbije. Kosovo pripada Srbiji, Kosovo pripada srpskom narodu. Tako je odvajkada, i tako će vazda i biti! Nema sile, nema pretnje, nema kazne dovoljno velike i strašne, da bilo koji Srbin kaže drugačije, nego samo jedno jedino – Kosovo je Srbija.

Ovako je govorio Vojislav Koštunica, premijer Srbije, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, 2008. godine, na mitingu – Ne damo Kosovo.

Na tom mitingu, u režiji njegove Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke, aktuelnog predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, bilo je više stotina hiljada ljudi, koji su posle zapaljivih govora političkih lidera ove dve klero-fašističke partije krenuli u rušenje Beograda i paljenje stranih ambasada.

Jedan mladić je poginuo, a više stotina njih je teško povređeno. Tukao ih je onaj koji ih je svojim govorom pozvao na nasilje.

„Hrabri“ Vojislav Koštunica je iz centra Beograda urlao i kleo i kosovske Albance i celu međunarodnu zajednicu, izuzev predsednika Rusije, Vladimira Putina, danas osumnjičenog ratnog zločinca u ratu u Ukrajini, sa kojim je cela Evropa u ratu.

Kleo je i besneo iz svoje udobne salonske fotelje, podstičući narod, obične, siromašne ljude da krenu da izražavaju taj njegov gnev prema sopstvenom okruženju, uslovima života, prema svom gradu i svojoj državi.

Ne, nije Koštunica otišao na Kosovo da se dere i preti svetskim silama, nego je to kao kukavica, prava politička kukavica, uradio to iz centra Beograda.

Nije ni aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, tako uradio, već je bio u masi ratom opustošenih ljudi, slušajući instrukcije svojih lidera, ratnog zločinca Vojislava Šešelja i njegovog zamenika Tomislava Nikolića, zajedno sa hordom huligana usmerenih i napaljenih na predstojeće paljenje sopstvenog grada.

Danas Vojislav Koštunica, ta politička kukavica, inače nikada procesuirana zbog osumnjičenosti za stvaranje političkog ambijenta za ubistvo premijera Srbije, Zorana Đinđića, 2003. godine, potpisuje nekakvu peticiju za spas Kosova koju organizuju najteži mračnjaci i štetočine u ovdašnjem javnom mnjenju, nazivajući sebe intelektualnom i kulturnom elitom. Matija Bećković, Kosta Čavoški, Emir Kusturica…

Peticiju direktno usmerenu protiv Aleksandra Vučića za kojeg se tvrdi da je posle 11 dugih godina konačno pristao da stavi potpis na rešenje koje vodi ka potpisu o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Jer, više nije imao kuda. Kuda – u smislu opstanka na vlasti uz pomoć Zapada.

Kojima, razume se, nije stalo do toga da se građani Srbije otarase jednog ovakvog autokratskog lidera, spremnog na sve samo da ne odgovara za sva nepočinstva koja je učinio sopstvenom narodu. Od huškanja na ratne zločine do najdublje korupcije. Stalo im je do sopstvenih interesa, Srbije kao njihove kolonije i istiskivanja uticaja Rusije iz regiona.

„Ako priznamo da nismo Srbi, obećavaju da će nam kao narodu bez pamćenja i porekla tobož biti bolje. Dok postoji država Srbija, nećemo priznati ono što je nastalo na osnovu principa na kojima počiva civilizovani svet. I u toj borbi mi smo sami. Srpski narod neće zaboraviti prijateljstvo i principijelnu podršku koju je predsednik Putin, na čelu Rusije, pružio Srbiji“, govorio je 2008. godine kukavica Vojislav Koštunica iz centra Beograda, iz svoje udobne fotelje. Sa „stejdža“ ispred Skupštine Srbije.

Obraćao se Koštunica i „našoj braći na Kosovu“, ali ne onoj kojima je režim Slobodana Miloševića gazio tenkovima preko kuća, našoj braći Albancima, već isključivo Srbima, koju je, paradoksalno, upravo politika režima Miloševića, a potom Koštunice ostavila kao topovsko meso za osvetu zločincima sa druge strane, kako bi mogli da kukaju pred međunarodnom zajednicom o nepravdi.

A, upravo su oni, ti zločinci nad kosovskim Albancima i njihovi podržavaoci, ostavili Srbe na Kosovu da budu žrtve osvete.

Dok je Aleksandar Vučić te 2008. godine tokom mitinga, u narodu poznatom i kao – Patike za Kosovo, slušao pažljivo govor svog lidera Tomislava Nikolića, čekajući ishod, pljačkanje prodavnica i nasilje nad jadnim i medijski obesvešćenim narodom, da li je slutio da će 15 godina posle biti navodno na drugoj strani?

„Pokažimo mi njima ko je stari evropski narod. Pokažimo da kad se okupimo, ne izražavamo svoju srdžbu i svoj gnev. Mi to činimo kao Srbi! Nemoj da nas diraju da pokažemo kako se za Kosovo i Metohiju i borimo kao Srbi. Ne treba im to. Nemoj da nas teraju da dođemo na miting negde na Kosovo i Metohiju…“, rekao je Tomislav Nikolić tada. Takođe, iz udobnosti privilegija jednog ratnog huškača kojem da uzme pušku da navodno brani Kosovo na pamet padalo nije. Već samo da od tuđe smrti i glasi profitira.

Jer, to je ta „politika“, koja radi posao.

Ha, ha!

Ne, nije smešno, ljudi su izginuli a političke hulje su i dan danas na glavnom „stejdžu“.

Podsetimo, skupu ratnih profitera i, s druge strane, srpskih kamikaza, tada su se obratili i reditelj Emir Kusturica, košarkaš Dejan Bodiroga i putem video linka teniser Novak Đoković.