Posle rušenja u Sarajevu, Vukovaru, na Kosovu, Savamala je mala maca

Pre tri dana obeležena je godišnjica od tog zločina. Po priznanju predsednika Srbije, koje je usledilo baš na godišnjicu, 24. aprila, po njegovom naređenju.

Objasnio je iznova, kaže, ponovio je, odnosno ljutito naglasio da nije tačno da je prvi put priznao. Primetila je to i Ana Brnabić, da predsednik nije prvi put priznao da je on nalogodavac bespravnog rušenja u Hercegovačkoj ulici, ukazujući naročito da su „tajkunski“ mediji izmislili da je predsednik prvi put priznao taj zločin.

Objašnjena je ponovo i upotreba pojmovnog konstrukta – kompletni idioti – kojim je pre sedam godina prvi put označio izvršioce zločina. Objašnjeno je iznova da su kompletni idioti – idioti – jer njega nisu zvali da sedne u bager i to sam ili sa ekipom rušitelja uradi.

Problem je, dakle, javnost je podsetio, u tome što bespravni rušitelji privatne imovine zbog bespravnog građenja takođe, privatne imovine, nisu njega zvali da potera bager u sred bela dana. Osetio se izneverenim od strane onih kojima je, kako je sam rekao, naložio rušenje, što su bez njega po noći izvršili to naređenje.

U tom smislu, na stranu to što je Belivuk, vođa kriminalne organizacije, kako sam tvrdi, poslao svoje momke da pomognu u bespravnom rušenju privatne svojine kako bi nečija tuđa na tom mestu bila građena, na stranu sedmogodišnje izvrtanje istine, rastezanje granica unutar kojih se Aleksandar Vučić, nalogodavac, doduše razočarani, jer nije bio za upravljačem bagera, širio manje ili više, svojim samopouzdanjem u odnosu na sopstvenu popularnost u javnom mnjenju.

Ali, podsetimo na Vučićev rušiteljski karakter, koji je bezmalo, po svojoj brutalnosti, u novijoj istoriji zapisan kao najsuroviji još od Drugog svetskog rata i Hitlerove Nemačke.

Doduše, tad je bio, ako se upuštamo u povlačenje paralela sa sadašnjicom, više Belivuk nego Vučić, a on sam je bio više Vojislav Šešelj ili Slobodan Milošević. Naime, po nalozima svog stranačkog šefa, a i mnogo više od toga – političkog oca – Šešelja, rastrčavao se Aleksandar Vučić po svim javnim mestima, širom Srbije i po ratištima u zemljama bivše Jugoslavije, pozivajući na smrt ljudi druge nacionalnosti i vere, ili povlačeći u smrt ili ratni zločin pripadnike sopstvenog naroda.

Izvršavao je naloge ratnih zločinaca. Predano i vredno. Bolje i posvećenije od Belivuka u Hercegovačkoj. S obzirom na to da Vučić nikada nije „uhvaćen“. Za razliku od Belivuka.

Od Vukovara, preko Sarajeva do Srebrenice. Potom, Kosova. Nema gde njegova ratno huškačka ruka nije „opalila“, vatru i mržnju razgorevala. Rušila svojom retorikom i „politikom“ svaki most među narodima, ideju o različitosti, ljudskim pravima, životu samom – bez gladi i smrti – i, to svima. Samo je ugao bio različit, a osnova ista.

Zapravo, korist – njegovo ratno profiterstvo, umnožavanje privilegija i bogatstva, čvrsto zavisnih od sudbina osuđenih ratnih zločinaca.

Međutim, iako je danas, 30 godina od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji i u novijoj evropskoj istoriji nezapamćenih zločina u režiji Vučićevih šefova – Miloševića i Šešelja, onaj koji upravlja građanima Srbije već celu deceniju – niko drugi već on sam – pitanja svih pitanja nikada mu nisu postavljena.

Vučiću, ko je rušio u Vukovaru, Sarajevu, širom Bosne i Kosova? Vučiću, ko je podstrekavao sopstveni narod da učestvuje u genocidu, etničkim čišćenjima? Vučiću, šta si radio, gde si bio i šta si govorio u vreme najveće nacionalne sramote?

Kada je nečiji život i delovanje opterećeno ovako tragičnim stvarima i tragedijama u kojima su desetine hiljada ubijenih, proteranih, osiromašenih, pitanje – ko je rušio Savamali, ako ništa drugo, upućuje da je taj zločin po značaju i obuhvatu oštećenih zanemarljiv, sve dok pitanja o učešću u ratu i odgovornost za ratno huškaštvo ne budu dobila svoj odgovor – zabranom političkog i javnog delovanja do kraja njegovog života.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.