Pozovi Kosovo

To bi trebalo da znači da srpski zvaničnici rade zajedno sa kosovskim na ostvarenju zajedničkog interesa građana Srbije i Kosova, umesto ratnog huškanja i kreiranja atmosfere nestabilnosti, nebezbednosti i profiterstva nitkova kojima odgovaraju nenormalni i neljudski uslovi u oba društva. Posle Kosova, Srbija je prva koja bi trebalo da se raduje tamošnjoj normalizaciji života i da radi na potvrđivanju i sticanju pune nezavisnosti svoje nekadašnje južne pokrajine. Nakon stravičnih zločina koje su u ime građana Srbije počinili gore pomenuti nitkovi, posledično su moguća dva puta u mirnodopskim uslovima, a Srbija se, nažalost, opredelila upravo za onaj koji potvrđuje taj zločinački karakter i koji se, silom takvih prilika, uspostavlja ne kao slučajnost, iskliznuće u istorijsku stranputicu, već kao prirodno stanje i odlika.

Srbija je nastavila da se u godinama nakon rata na Kosovu ponaša upravo onako kako se ponašala u godinama njegovog gubljenja. Mržnja, netolerancija, nerazumevanje i identifikacija sa grupom nesposobnjakovića i nasilnika u vrhu države, koji su svojim potezima najpre osramotili i stavili u negativni kontekst pred svetom sopstvene građane, ostala je i šesnaest godina posle, doduše, u granicama koje realnost nalaže. Da je realnost nametnuta spolja i odnos snaga takav da dopušta dalje nasilništvo i vanredne prilike, gotovo je izvesno da bi se ono i ostvarilo. Prisila mira koju nameće siromaštvo, a u vezi sa tom nesrećom i neophodnost prilagođavanja pravilima Evropske unije, koja je u najvećoj meri doprinela da se to siromaštvo i osnovna egzistencija dovede do podnošljive mere, rezultirala je frustriranošću i neprirodnim, nevrednosnim mirenjem sa stanjem stvari, umesto samostalnim suočavanjem sa greškama i povratku vrednostima koje su zasnovane na suprotnostima aktuelnih i pređašnjih prilika.

Uzajamna zavisnost budućnosti građana Kosova i Srbije umesto da bude snaga koja vuče i doprinosi upriličavanju dinamičnijeg razvoja dva društva, osamostaljivanju država u odnosu na ono što površno i spolja nalaže Evropska unija (vođena isključivo interesima izostanka ratnih sukoba na ovim područjima) – jasnim, ljudskim i razumnim nalaženjem zajedničkog interesa i imenitelja u ekonomskim, kulturnim, istorijskim zbližavajućim procesima – predstavlja kočnicu za napredak onog drugog, a samim tim i sebe samog. Ali, zašto. Kako je moguće da se tako predano i sa punom posvećenošću radi na sopstvenom nazadovanju kako bi nazadovao drugog. U čemu se sastoji užitak i zadovoljstvo takvom postavkom stvari. Užitak i zadovoljstvo nalaze samo oni koji čine državnu administraciju, vlast, ali i svi oni koji ne dozvoljavaju istini da izađe na videlo, koji čuvaju svoje ljude i sebe same od osude društva i udara zakona kojim bi se sankcionisale sve one naopakosti – od širenja mržnje, rasizma, preko ratnog huškanja – sve do materijalne koristi od takve jezive štete.

U takvoj situaciji ispostavlja se kao moguće da kada Kosovo konačno dobije pozivni broj u ovdašnjoj javnosti to bude predstavljeno kao doprinos srpskih vlasti na jačanju zavisnosti te države od Srbije. Međutim, jedina zavisnost Kosova od Srbije u pravom smislu i značenju te reči moguća je upravo sticanjem potpune nezavisnosti. Od zavisnost koja bi u tom slučaju nastala imali bi koristi svi, jer bi to bila prava zavisnost zasnovana na svakodnevnom životu, ona kulturna i ekonomska, u kojoj bi građani bili na dobitku. Izvesno je da bi privredna kao i sve ostale saradnje dve susedne funkcionalne države donele korist svima, osim onima koji opstaju na vlasti i kriju sopstvene grehe nacionalističkom i mrziteljskom retorikom. Način na koji oni izlaze u javnost i lažu građane odvratan je, providan i užasno glup. Predstavnici mejnstrim medija, koji zbog sopstvene gluposti, koristoljublja i nesposobnosti da na drugačiji način obavljaju svoj posao, ne zaostaju u odgovornosti naspram političkih elita. Biti patriota, voleti, poštovati i negovati sopstvenu tradiciju, kulturu, jezik i nasleđe je nešto sasvim suprotno od onoga što svi skupa rade. Građani Srbije izolovani siromaštvom, niskim stepenom obrazovanja, brutalnom medijskom propagandom, njihove su jedine žrtve i njihovi najveći neprijatelji.