Borba moćnika i onih koji uživaju privilegije da u javnom govoru i prostoru preuzmu ulogu žrtve, da obrnu uloge sa ljudima koji direktno snose posledice njihovog nasilništva, odlika je aktuelne političke i kulturne elite unazad godinama.
Pogotovo, ove bivše „radikalske“, još od devedesetih godina kada je propagirala ubistva ljudi druge nacionalnosti i vere, preuzimajući nasilno i u potpunosti identitet celog srpskog naroda.
Primitivnom i diktatorskom političkom kulturom i jezikom preuzimala je pravo da identitetski govori u njegovo ime.
Na taj način, tokom ratova, stavljala je u kontekst žrtve ceo srpski narod, kako bi koristila taj sa zlom namerom stvoren „osećaj“, proizašao iz laži i brutalne propagande, za bogaćenje na ratnoprofiterskoj osnovi.
Time je ugrožavala ne samo narode bivše Jugoslavije, odnosno druge nacionalnosti, već i sopstveni, gurajući ga u provalije smrti, moralna posrnuća i duboko siromaštvo.
Kada je bivša „radikalska“ vlast, predvođena političkim ocima Aleksandra Vučića i Ivice Dačića – Vojislavom Šešeljom i Slobodanom Miloševićevim – revolucionarno svrgnuta petog oktobra dvehiljadite, iz opozicionog ugla, koji je bio više nego dominantan, zapravo sveprisutan, ogrnula se opet ulogom žrtve naspram stranih izdajnika i plaćenika, odnosno onih koji su zauzeli pozicije vlasti.
Celu deceniju gromoglasno je propagirala i vraćala se u sedišta govora u ime celog srpskog naroda koji je, poput njih, žrtva osvete stranih zlih sila i domaćih izdajnika, svih onih koji hoće da unište Srbiju, da ubiju srpski identitet, jezik, kulturu, pokušavajući zapravo da se na taj način vrati na vlast, sačuva privilegije i bogatstva stečena na ratnim razaranjima, smrti i gladi sopstvenih građana.
Da bi izbegli odgovornost i kaznu za nasilništvo koje su izvršili, agresivno i bez ikakvog stida, predstavljali su se kao žrtve.
Kada su ponovo uspeli da se domognu vlasti, nakon čitave decenije ovog sramnog kukanja da su žrtve, nasilništvo koje su sprovodili nad opozicionim političarima, javnim ličnostima i običnim ljudima sklonim kritikovanju njihove političke prošlosti kao i sadašnjosti, opet su preobratili u svoju suprotnost.
Postali su ponovo nosioci svih moći i nezakonito stečenih privilegija ali iz uloge žrtve u odnosu na one koje su žrtvama upravo oni učinili.
Ta se praksa godinama dovodila do savršenog zločina, pa danas imamo predsednika koji u svojim rukama drži gotovo sve institucije sistema, državnog aparata, ali i medije, kulturne i verske ustanove, ali bez ikakvog stida i savesti, sebe predstavlja kao najveću žrtvu tobože jakih neprijatelja Srbije i celog srpskog naroda, odnosno onog, iz njegove propagandne perspektive – poštenog dela.
Pokradeni i obespravljeni, ubijani, bolesni, i svi oni koji su pod stalnom pretnjom teške fizičke i egzistencijalne bezbednosti postaju zapravo nasilnici koji ugrožavaju predsednika Srbije, njegovu porodicu, prijatelje, celu tu naprednjačku ekipu, koja besomučno zloupotrebljava javni novac koristeći ga u sopstvenom umesto javnom interesu.
Taman se nekako došlo do te tačke da je opozicija svedena na statičku grešku a organizacije koje se bave kritikom režima na gotovo potpuno za javnost nevidljivu ravan, što je predsednika i njegovu ekipu stavljalo u poziciju žrtve naspram izmišljenih ličnosti na domaćoj društvenoj sceni, kada je izbila epidemija korona virusa.
Kako je režim potpuno nesposoban da upravlja i mnogo manje kriznim situacijama, imajući u vidu iskustvo rada samo sa ciljem opstanka na vlasti, predsednik je postao žrtva svih onih koji su preminuli od ovog virusa, oboleli.
Razume se, predsednik je postao i žrtva doktora koji svakodnevno rade u krajnje lošim uslovima kako bi spasili živote što većeg broja građana.
Svako ko je umro, teško oboleo, ili bio u ulozi iole savesnog i predanog medicinskog radnika, zapravo je, u krajnjoj i suštinskoj liniji tumačenja onoga što Aleksandar Vučić javno govori, izvršio teško nasilje nad njim.
Ova višedecenijska linija razvoja stanja žrtve, odnosno zloupotrebe i lažnog predstavljanja nasilničkog ponašanja, svojstvena vladaru Srbije – Aleksandru Vučiću – reklo bi se da mora negde i nekada da „pukne“, jer je banalnost, primitivizam i kukavičluk njegovo osnovno određenje.
Ali, ne samo to, već i nešto mnogo opasnije, s obzirom na to da je sve širi i očigledniji opseg stvarnih žrtava naspram njegove vlasti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
