Referendum je Vučićeva gluma

U ovom slučaju, istovremeno zastupajući takozvane evropske vrednosti, ali i ne ističući ih i ne zastupajući otvoreno, sa obrazloženjima, u domaćoj javnosti.

Pažljivo, već punu deceniju, predano radi na oblikovanju javnog mnjenja naspram kojeg se potom odnosi kao da su građani Srbije u većini nepromenjivo antievropski, nacionalistički i nedemokratski nastrojeni, te se on žrtvuje u pokušajima da ih preobrati i izvede sa takvog puta, doslednog nastavka onog koji je nastao još devedesetih godina.

To je nastup i utisak koji želi da stekne Evropska unija o njegovoj politici, kako bi i dalje mogao da vlada državom čiji zastrašujuće koruptivni sistem na čijem je čelu i predvodnik, omogućava da nedela koja je počinio, uzurpirajući i potčinjavajući sve institucije sopstvenoj volji, ostanu neotkriveni za najveći broj građana.

Smena i pad sa vlasti je ono što predsednik Srbije, sa svim teretom dalje i bliže prošlosti, nikako ne sme da dozvoli, kao što ne sme da dozvoli ni naznake demokratičnosti, slobode medija, javne reči i misli, kritičnost, odnosno njihovo dospevanje u društvo, čvrsto kontrolisano i stegnuto njegovim ličnim i sebičnim interesima.

Jasno mu je, stoga, da mora bar minimalno da izlazi i u susret zahtevima EU koja svojim uticajima izvesno može da pomogne i ubrza njegov pad sa vlasti, ali i da ne dopusti da do građana Srbije stignu koliko toliko istinite i kritički nastrojene poruke iz redova opozicije i ostalih koji uviđaju autokratičnost njegove vlasti i ugnjetavanje na različitim nivoima.

Tako je bilo i u odnosu na referendum. Uz slabost koju je namerno podesio na takav način da, zahvaljujući ukidanju cenzusa, može da usvoji promene Ustava bez gotovo ikakve kampanje, koje su, s obzirom na pohvale koje stižu iz EU, ispunjavanje onoga što je Unija od njega tražila.

S druge strane, činjenica o izbegavanju kampanje za referendum, potpuno odsustvo i dela atmosfere koja je karakteristična za izbore i izjašnjavanje na biralištima, doprinela je tome da najveći broj građana ostane u uverenju da je njihov predsednik veći od same EU, da je umalo nije pobedio, izgubivši na „nametnutom“ referendumu koji je sam organizovao i gotovo nečujno pozvao birače da glasaju „za“, kako se ne bi stekao utisak da izlazi u susret evropskim zahtevima.

Da EU i dalje gleda na vlast Aleksandra Vučića u Srbiji sa odobravanjem načina na koji on navodno izvodi Srbiju na „evropski put“, jasno je na osnovu pozdrava i pohvala koje mu upućuje nakon prolaska promena Ustava, bez obzira što je reč o nasilniku koji je, navedimo samo poslednji primer, pre samo mesec dana izveo generalnu probu građanskog rata na ulicama, u nekoliko gradova Srbije.

Moglo bi se reći da je taj njegov „pad“ na ulicama, kada je bio prinuđen da izvede svoje huligane i policajce u civilu da napadaju i prebijaju obične građane izašle u nekoliko navrata na ekološke proteste, zbog jačine pobune protiv njegove vlasti, zapravo i jedini.

Odnosno, da ovaj referendumski, zbog malog broja glasova „za“ i slabe izlaznosti, jeste donekle nameran i kontrolisan.

Bez obzira na naknadno glumljenje kako je ljut na svoje članstvo i funkcionere jer su, kako je rekao, upravo oni glasali protiv, a ne opozicija.

Time je umanjio značaj opozicije, čiji je pravi udarac, ipak i neuporedivo jače osetio na ulici, kada se suočio sa demonstrantima koji ga se ne plaše i koji su spremni da rizikuju i fizičku bezbednost, odnosno da dobiju i batine i budu privođeni, pokazujuću sve više hrabrost i spremnost na građansku neposlušnost.

Referendum je Vučićeva gluma, dvostruka igra, jedna usmerena u odnosu na EU, lažno proevropska, druga u odnosu na domaću javnost – lažno antievropska.

Kroz referendum Vučić nije pokazao ni mali deo represije koju će, sasvim izvesno, usled očiglednog početka buđenja naroda zbog siromaštva i korupcije u koji ga je tako duboko zaglavio u prethodnoj deceniji vladavine, uoči izbora, upregnuti iz sve snage.

To će biti opasno, do sada verovatno najopasnije po građane, od kada je Srpska napredna stranka na vlasti.

Jasno je da nasilni režim ne odlazi mirno, jer je za takav odlazak neophodno da postoji bar minimum demokratije u društvu.

A u Srbiji toga odavno nema i zato je ulica ta koja će ponovo morati da obezbedi, po ko zna koji put, prelazak iz pretpolitičkog u početak građenja poluga i osnova za iole normalno društvo.