Sećate li se, pre 24 godine rizikovali smo živote da skinemo Vučića, Dačića i Vulina sa vlasti, jer su bili ratni profiteri i huškači

Najvećeg krvnika na Balkanu, koji je u smrt poslao stotine hiljada ljudi zbog svoje glupave i neodgovorne, a prvenstveno ratno profiterske i korupcionaške politike.

Uživao je u blagodetima bogatstva, živeo kao kralj, posmatrajući oko sebe patnju, glad, otimanje za koricu hleba, a ponajviše krvoproliće i umiranje u najtežim mukama, celu deceniju.

Dvehiljadite godine, tog 24. septmebra, i pored najbrutalnije medijske propagande, tek okončanog vanrednog, ratnog stanja zbog bombardovanja Srbije, ubistva novinara, držanja na meti snajpera i opozicionih političara, od kojih su mnogi morali da beže u susednu Crnu Goru kako bi spasili živu glavu, građanke i građani Srbije su izašli na izbore i svojim glasovima oterali krvnika i zločinca Slobodana Miloševića u istoriju.

Izašli su na ulice petog oktobra, na poziv opozicionara i protivnika Miloševića u najmasovnijem broju, znajući da time, u bukvalnom smislu te reči, rizikuju život. Nisu znali da li će ludak krenuti da puca na njih, da li će ih bombardovati, dok su stajali zgusnuti u užem i širem centru Beograda. Najobičniji ljudi, stotine hiljada ljudi.

Oni koji su svedočili tim opasnim trenucima koje sa sobom nosi borba za iole dostojanstven život, najniži stepen slobode i nešto više od korice hleba i bombi nad glavama, nakon revolucije, imali su svega dve do tri godine, tokom vladavine ubijenog premijera Zorana Đinđića, život – u kakvoj takvoj nadi.

Da je gotovo sa vladavinom ratnih profitera i zločinaca, onima koji su bogatstvo stekli na njihovoj grbači, smrti i gladi, odnosno, da su ih zauvek poslali na smetlište istorije…

Krenule su tada da se iskopavaju grobnice sa telima kosovskih Albanaca po Srbiji, u koje ih je Miloševićev režima pokopao. Krenuli su da se po medijima objavljuju snimci svega šta je pod krvnikovom komandom rađeno po Bosni i Hrvatskoj. Genocid i najstrašniji ratni zločini. Počelo je objavljivanje vesti o tome koliko je režim na tome profitirao, u smislu bogatstva, stanova, privilegija u društvu…

U tom društvu bio je i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Kao i aktuelni ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, odnosno potpredsednik današnje vlade, Aleksandar Vulin.

Ko je tada mogao da pretpostavi da će ratni profiteri i huškači, 24 godina posle zauzimati mesto govornika, u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u ime svih nas, poput Vučića. Da će Aleksandar Vulin biti jedan od najmoćnijih ljudi u vrhu moći i vlasti, kao i Ivica Dačić.

Ekipa koja nas je slala u smrt i glad i koja je odgovorna za to što nam je NATO sručio bombe na glavu.

Jasno je da je to pitanje banalno. Jer, takvu stvarnost živimo već više od dve decenije, od takozvanog 6. oktobra, koji se, opet, popularno rečeno, nikada nije dogodio. Izostanak lustracije i slanje svih tih političkih zlikovaca na optuženičku klupu moglo je, sa distance od 24 godine, samo da uzrokuje upravo ovakav ishod.

Doživeli smo da se predsednik Srbije, dodatno obogaćen posle ratnog profiterstva, danas šepuri po UN, braneći principe politike koja nas tokom devedesetih suočila sa najdubljim siromaštvom i smrću. Da nam u Skupštini Srbije, potrčko zla pod imenom Mirjane Marković, sasipa 24 godina posle navodnu istinu u lice.

Priča o tome da je Beograd kriv za bombardovanje je „nacionalna izdaja“, rekao je Vulin pre dva dana u Skupštini, sa pozicije potpredsednika Vlade.

„Kažite – JUL je kriv za bombardovanje, SPS je kriv za bombardovanje, Milošević je kriv za bombardovanje, samo OVK nije“, rekao je čovek koji je bio portparol supruge Slobodana Miloševića, zbog čije politike je pre 24 godine na ulice izašlo pola miliona ljudi, rizikujući sopstvene živote samo da bi srušili aktuelnu diktatorsku porodicu.

Koliko je licemerje, kolika je pokvarenost, koliko je uživanje ovih naslednika ratno zločinačke i profiterske politike, dok, nakon više od dve decenije, i dalje imaju priliku da svoje zlo ispoljavaju čak do Ujedinjenih nacija?

Da govore u naše ime? Kolika je to sila, s jedne, a odgovornost Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, s druge strane, koji su, nakon atentata ratnih zločinaca na Zorana Đinđića, uspeli da nas dovedu do ovakvih društveno političkih okolnosti?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.