Sedam sati klečim, razmatram…, razmatram kako da se izvinim Vučiću

Direktor te gimnazije, odgovorio im je, smirenim, jednoličnim tonom: „Razmatramo“.

Šalim se. Niti ga je iko to pitao, iako, i da jeste, on bi verovatno na sva njemu upućena pitanja, naznačimo opet, vrlo smirenim tonom, odgovarao: „Razmatramo“.

Tako smo svedočili u utorak uveče, dok je iza školske kapije odgovarao novinarima. Pre toga je sedam sati klečao na kolenima i molio se. Nije komunicirao ni sa kim. Izbegavao je profesorke i profesore, učenice i učenike…

U tišini se molio u svom, pravoslavnom običaju. Višegodišnji direktor jedne od najeminentnijih gimnazija u Srbiji.

Molio se. Zaista se molio. Klečao. Kao lud čovek. Kao verski fanatik.

Prosvetni radnik i onaj koji odlučuje o tome šta i kako će naša deca da uče i u kom smeru da idu u životu…

Tako je to. Molio se za zdravlje i što bolji život našeg predsednika Aleksandra Vučića? Da istrpi sav teror koje ovdašnje društvo vrši nad njim, pogotovo deca, ova neka zla, što za Boga ne znaju… Pravoslavna deca, katolička… Deca muslimani, Jevreji…

Dođi, pope, dođi stoji malo iznad mene, dok ja klečim… Došao je pop.

Kako da se zahvalim Aleksandru Vučiću jer je njegov režim pobio 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu, više ni sam ne znam… Ova nepravda koju trpi naš predsednik više nema smisla, jedino što ja mogu da uradim jeste da se molim na kolenima za mir u svetu… Sedam sati. Molim vas, udaljite se od mene. Posle ću da „razmatram“, pa ću vam reći da „razmatram“ sve…

Molio se da režim Vučića što duže ostane na vlasti i da idemo dalje, onako kako je i bilo u prošlosti… Da on bude direktor gimnazije, a ratno-zločinački režim, koji na duši nosi kako ubistva pripadnika drugih naroda, tako i ubistva sopstvenih građana, najveći korupcionaški teret, njega na toj poziciji držaće na kolenima, jer on je direktor gimnazije. Nije bilo ko. Došlo je vreme za molitvu.

Pa, kako te nije sramota, direktore gimnazije?

Da klečiš i moliš za Vučićev opstanak na vlasti? Zašto nisi dao ostavku odmah? Zašto nisi odustao?

Valjda su deca, srednjoškolci, „tvoji“ gimnazijalci, važniji od opstanka Vučića na vlasti? Ili si ti glavni, iznad svih? Ko ti je rekao da se moliš i brukaš svu decu i profesorke i profesore kojima si pretpostavljeni? Da klečiš i moliš za oprost? Čiju? Ne od boga, nego od Vučića i njegove mafijaško-kriminalne bande koja oduzima budućnost i ubija našu decu?

Gomila pitanja, ali nijedan odgovor…

„Razmatramo“, kaže on.

Čist genije. Profesor Radivoje P. Stojković. Ali, tako se to uglavnom odvija u diktatorskim režimima, gde ima gomila onih koji kleče pred zlikovcem.

Radivoje je bio takav decenijama, baš ga briga. Živi u svom filmu. Čovek koji je bio i jeste na čelu jedne gimnazije, gde, kada je naša deca upišu, svi smo ponosni… Pa, dobro smo živi, ljudi.

Dobro smo došli do toga da razotkrijemo kakve se sve kukavice i krivci kriju iza svojih funkcija, a mi idemo dalje, uz pomoć sreće i ogromne pameti koja je i pored ovakvih likova izrodila i odlične profesorke i profesore i njihove učenike… I, pored direktora koji su u stanju da za milost Vučića kleče sedam sati u sred školskog dvorišta. Radi to, druže, u svoja četiri zida. Pasivno agresivni. Idi kući. Moli se Vučiću.

Ispričao je priču da je klečao samo za mir. Ako si za mir, verniče, na kolenima, podrži đake, podrži studente, podrži njihove roditelje, podrži istinu, traži odgovornost korupcionaškog režima, idi kući, na kraju krajeva, i leči se…Od podaništva i privilegija. Teško je. Jasno je. Dugo tvoje privilegije traju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.