Slobodan Milošević se ne prevrće u grobu

Iako bez vojne uniforme i osnovne (naoružane) opremljenosti da, čak i ako imaju ideologiju i spremni su da zbog nje rizikuju svoje živote, a kamoli ako nisu – ipak primorani su da izlaze pred duge cevi policijskih snaga Kosova kao i ostalih, naoružanih međunarodnih faktora po naredbi lokalnih vlasti čije nasilje i osionost svoju „opravdanost“ crpi ucenjenošću i primoravanjem na slepu poslušnost centra vlasti u Beogradu.

Taj centar je pak određen i zauzet ljudima sa višedecenijskim ratno propagandnim i huškačkim iskustvom i njemu posledično pripadajućim profiterstvom, pa je i sama pomisao na samostalnost u odlučivanju, odnosno izražaj slobodne volje u odnosu na društvene okolnosti, od strane pojedinaca koji žive na severu Kosova, gotovo nemoguć i u samoj zamisli. Još više u sprovođenju.

Teret nasilja koji obični ljudi trpe od političara i nosioca najviših državnih funkcija u Srbiji, kontinuirano unazad već trideset godina, odredio je količinu straha i ustalio modele za preživljavanje.

Takođe, podrazumevajuće je da je prizorima kojima je šira javnost juče mogla da svedoči, a unutar kojih su Srbi sa severa Kosova (gotovo da su sve muškarci) tokom razgovora sa, teško je podneti u ovom trenutku zbog odgovornosti ali i izvesnosti još dubljeg i tragičnijeg pada, Aleksandrom Vučićem, Aleksandrom Vulinom i Nebojšom Stefanovićem, uveliko dokazanim i nesumnjivim političkim huljama, govorili o tome kako opisuju stvarnost svog života u nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini.

Delovalo je kao da su ti siromašni, nesrećni muškarci na ispitu pred komisijom nadležnom za ispiranje mozgova, brutalnu manipulaciju sa ciljem održanja bogatstva i privilegija stečenih korupcijom. Komisijom članova nadutih i samouverenih od moći novca, koji su na temeljima ratnohuškačke politike oteli od građana kojima vladaju i vladali su…

Ako nećete vi da izvedete vojsku da pobije šiptarske teroriste i oslobodite Kosovo, mi ćemo uzeti oružje u svoje ruke.

Vi ste nam, voljeni naš predsedniče, dali sve, vi ste Bog.

Poginućemo, ubijaćemo za vas.

Tako bi se otprilike mogao sažeti utisak o tom takmičenju nesrećnika, ljudi najtragičnijih sudbina, koji su izgovarali tekst i trudili se da što srčanije i uverljivije prenesu poruke i emocije unapred dogovorene, kontrolisane i određene interesima Vučićevog režima.

„Ispit“ se polagao uživo na svim televizijama i portalima pred političkim potomcima Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Mirjane Marković.

Oni su organizovali taj prenos uživo kako bi iskoristili nesrećne ljude, ostavljene na Kosovu da budu, i decenijama nakon što su upravo pobrojani vlastodršci, u prljavom ratu, izgubili taj deo države, iskoristili kao sredstvo za opstanak na vlasti. Nesreća i beda žrtava opet je, kao i mnogo puta do sada, stavljena u funkciju izražavanja sile i potvrđivanja onih koji su obične ljude doveli do situacije da „goloruku izlaze pred duge cevi šiptarskih terorista i brane srpstvo na Kosovu“.

Da bi ti ljudi živeli bedno, pod takvim pritiscima da nisu u stanju da uopšte dođu u mogućnost opiranja, pobrinuo se, naravno, organizovani kriminal.

A kada je reč o toj odrednici i karakteristici ovdašnjih političko-društvenih okolnosti, jedini koji imaju priliku da budu na vrhu, sprovode i kontrolišu takvo državno „uređenje“ jesu upravo oni koji bi, bar u teorijskom i elementarno vrednosno smislu, trebalo da budu kontradikcija, totalno suprotnost tome.

Prilike su se odvijale tako da je njihova oholost i gramzivost ustalila relativizaciju osnovnih vrednosti na kojima bi jedno društvo moglo da počiva, pa se unutar permanentnog ratnog ili stanja na ivici sukoba ne postavlja pitanje o tome ko od moje nesreće profitira i zarađuje.

Ko od sve te trgovine drogom i oružjem uživa dok oko sebe uzrokuje reke krvi i patnji nesrećnika, slučajnih prolaznika na putu njihovog zla i pokvarenosti.