Slučaj koji nije nastao u debeovskim laboratorijama

Nakon što je dvehiljadite godine propuštena prilika za lustraciju, jer onima koji su zauzeli vlast obarajući ratnozločinački i pljačkaški režim Slobodana Miloševića, biografije glavnih političkih aktera tog vremena nisu bile dovoljno zastrašujuće da im se oduzme dozvola za politički rad – usledila je epoha takozvanih demokratskih snaga. Istih tih koji nisu smatrali da su besomučni ratovi, genocid, etnička čišćenja, brojne grobnice po Srbiji, i na kraju potpuno sluđivanje građana apsolutnim siromaštvom – razlog da se njihovim prethodnicima ne samo zabrani dalji javni angažman, već i da odgovaraju pred sudovima.

Otpor starom, zločinačkom, pljačkaškom i mafijaškom sistemu platio je premijer Zoran Đinđić životom, jer je očigledno bio usamljen u nameri da bar delimično zaustavi tu mašineriju smrti i pljačke. Nakon njegovog brutalnog ubistva, na vlast dolazi Vojislav Koštunica, najveći politički neprijatelj i oponent ubijenom premijeru, koji je uživao podršku i povremeno je i sam je davao upravo Đinđićevim ubicama. Nakon Koštunice, Vladu preuzima Demokratska stranka, čiji predsednik uveliko obavlja predsedničku funkciju, paralelno sa Koštunicinom vlašću. Decenija vlade takozvanih demokratskih snaga bila je dovoljna da se građanima „smuči“ i da se regresira ponovnim izborom političkih snaga koje su vodile ratove i pljačkale građane tokom devedesetih. Za sve to vreme na političkoj sceni se nije pojavilo nijedno ime rasterećeno tereta mračne prošlosti i tihim ili aktivnim učešćem u stvaranju najmračnijih epoha u istoriji Srbije – nacionalizmu, izbegavanju odgovornosti, laganju, lopovluku, otporu prema evropskim integracijama na različite načine.

Teško je sa izvesnošću baviti se prognozama koliko dugo će autentična garnitura devedesetih vladati, a nemoguće je zamisliti da će se na vlast vratiti negadljivi na tu garnituru i oni koji su im omogućili da budu ponovo birani. Pojavila se, međutim, tokom ovog izbornog ciklusa jedna neočekivanost i mogućnost za razbijanje tog toka. Neočekivanost u smislu da je ovaj izborni proces mogao da prođe i bez pojavljivanja fenomena – LJubiše Preletačevića Belog. Poslednja istraživanja ga mere kao drugog. Možda se pojavi još jedna neočekivanost koja podrazumeva neuhvatljivost svih onih koji će glasati za njega prognozerima. To bi bio slučaj koji nije stvoren iz debeovskih laboratorija, to bi bila prava realnost.