Smrt najveće žabe

Teško je, najdublje se nadam, govoriti i otići korak dalje od svesti i znanja da politički nalogadavci za njegovo ubistvo nikada nisu odgovarali.

Baviti se njegovom mišlju, razvojem kroz studentske pa do dana političke zrelosti i zauzetosti, kao da je pravda zadovoljena, kao da su nosioci političkog kišobrana za atentat kažnjeni i dobronamerno, u kontekstu javnog interesa, osuđeni.

Oni koji nisu pucali, a koji danas stoje uredno u redu ispred banke, recimo, jer poneka još ne dozvoljava nagomilavanje u svojim prostorijama zbog mogućnosti zaraze korona virusom.

Poput Vojislava Koštunice.

Viđam ga i kako se vraća iz prodavnice.

Ne mogu da ne pomislim na atentat na Đinđića, na njegove izraze lica, izjave, odvratnu relativizaciju i činjenicu da nikada nije pozvan na političku odgovornost.

Čekajte, znam ja da to niko ne čuje, ne veruje… Ali, godišnjica je, možda neko i hoće da se srdi.

Jer, mi smo država u kojoj je posle, verovatno, najznačajnije revolucije u modernoj istoriji, skidanja sa vlasti ratno-zločinačkog, genocidnog režima, ubijen takozvani prvi, demokratski premijer.

Iako se ovaj političar, koji se zove Vojislav Koštunica, potpuno povukao iz javnog života, osim u specijalnim slučajeva kada stavi potpis na neku nacionalističku i mračnu peticiju za navodnu odbranu Kosova.

Tada se digresijom setim kako je vikao ispred Skupštine Srbije kao da je narod, koji je došao da mu kliče kriv, zbog njegove nesreće, okosnice njegove nacionalističke politike. „Gubitka Kosova“.

Pitam se, bez obzira na to što se može čuti o razviju Đinđićeve filozofske misli i političkih stanovišta, kako bi on gledao, da je u vanrednoj prilici, na ovdašnje društvo, dvadeset godina nakon što su ga streljali na stepenicama Vlade Srbije.

Imajući u vidu da inspiratori i politički pokrovitelji njegovog ubistva danas stoje u redu ispred banke, idu po radnjama, tu i tamo potpišu neku peticijicu za „očuvanje Kosova“, kao najgore kukavice koje nikada nisu pokazale istinsku nameru u svojim potezima, pa makar one bile i najgore za javni interes, i ostvarile one što zagovaraju zarad političkih poena… Fašističke i mrziteljske namere, ali konkretne, prema narodima druge nacije i vere.

Prema političkim, pokazalo se, ne neistomišljenicima, već žestokim neprijateljima.

Neprijatno je.

Uglavnom urlaju i iživljavaju se iz svojih salonskih fotelja i privilegija na siromašne i unesrećene ljude po ulicama koji posle završe po zatvorima, ako ne uspen taj zločinačko pokroviteljski talas da ih oslobodi.

Dosta mi je muka od toga. Svake godina, unazad već dvadeset.

Koliko imamo mesta u ovoj kolumni da iznova ponovimo činjenice?

Nemaš puno.

Ok.

Možda je i vreme da se stane. Nema smisla. Dosadno je. Dosadno je to.

„Dragi, Aco, u čutanju se najbolje razumemo“.

Ovo je mnogo manji hit od onoga u kojem se citira, recimo, Đinđić koji kaže da bi najveću žabu trebalo progutati odmah.

A, čini se da bi trebalo da bude mnogo, mnogo veći „hit“. Bar dok ne progovore svi oni koji su stvorili društvenu atmosferu, otvorili taj zlokobni politički kišobran da se ubije Đinđić.

Onda bismo mogli da se vratimo na žabu. Pa da vidimo koliko je i to humano.

Ko je Aco (Tomić), kojem se Koštunica obraća pismo u zatvoru jer je uhapšen nakon atentata na Đinđića? Ko je bio pokojni novinar Aleksandar Tijanić? Šta je radio i znao sve te 2003. godine, a danas političar sa margine – Velimir Ilić? A, ho, ho, ho, šta li je sve znao a nije hteo da upozori i saopšti – da će se ubistvo premijera dogoditi – Nebojša Čović?

I za taj viski kojim su nazdravljali njegovu smrt. Od ratnog zločinca Vojislava Šešelja, preko njegovog grobara Tomislava Nikolića, pa sve do tada njihovog potrčka Aleksandra Vučića.

Spisak je dugačak. Nema mesta. Nema ni za objašnjenje. Zato postoji to sve negde napisno, za onoga koji hoće da čita i zna. Da se približi mislima Zorana Đinđića o kojima se ovih dana na sve strane „truća“. Da se uđe u njegove cipele, iako je mrtav – na odgovarajući način.

Jer, on je živ sve dok postoji neko ko je uznemiren zbog njegove smrti i ne zaboravlja da su krivične prijave po buđavim fiokama ovdašnjeg pravosuđa, medijskim arhivama, prostim sećanjima upućenih svedoka tog vremena..

Kakav bi to slučaj bio!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.