Crni đavo Srbije protiv nasilja

Situacije u kojoj je neophodno udruživanje sa crnim đavolom da bi se konačno oborio ratno huškački i zločinački tandem iz devedestih, a u modernom dobu, na sreću – samo lopovski.

Razume se, iako samo lopovski, ipak je smrtonosan, jer krađom javnih para, neodgovornim raspolaganjem javnim sredstvima dovodi do siromaštva – smrtonosne bolesti za koju nema leka, ili su za izlečenje potrebne decenije i izgubljene generacije.

Ono zbog čega, jasno je, vredi da se bori jeste ono što sledi.

Budućnost u kojoj će oni višedecenijski oboleli imati bar prilike da nastave život u toj bolesti u manjoj patnji, sa satisfakcijom da su učinili nešto za mlade, decu, one koji su odrastali uz njih, njihov govor, način na koji su hodali ovom zemljom, pa se stoga mogu nazvati naslednicima.

Ono što dalje sledi jeste smisao te predizborne računice pred kojom se uoči izlaska na glasanje 17. decembra nalazimo.

Da li udruživanje sa crnim đavolom, sa strankama koje zagovaraju, recimo, zabranu abortusa, zabranu seksualnih sloboda, koji pravoslavlje i srpstvo smatraju verom i nacionalnošću koji su uzvišeniji i bolji od ostalih, koji ne priznaju genocid i ratne zločine koje je počinio režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, političkih mentora aktuelnog tandema na vlasti – Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, može da neutrališe i, na kraju, ispostavi se kao svrsishodno.

Tako su usledile najave o udruživanju sa opcijama koje propagiraju netrpeljivost prema našim komšijama, narodima bivše Jugoslavije koje kritikuju ratnohuškački i lopovski režim Vučića da nije dovoljno nacionalistički i isključiv u odnosu na pomirenje sa narodima iz bivših jugoslovenskih republika.

Utrkuju se i takmiče po osvojenim gadostima sa šovinističkim, na smrt i zločin spremnim i naviknutim političkim “liderima”.

Na taj način se te stranke i u ovoj kampanji, kao i u svim prethodnim, bore za glasove, budeći u siromašnom čoveku, opustošenog duha i uma teškim siromaštvom i još težom medijskom propagandom koju sprovodi vladajući režim, mržnju, strah i želju za odmazdom, ukratko – za što bržim okončanjem i privida razuma koji je mogao da opstane u takvim uslovima života.

Opozicionari, s druge strane, onaj deo koji se oslovljava proevropskim, kada govore o istraživanjima koje sprovode uoči izbora, uglavnom ispostavljaju da je stepen nasilja u društvu ono što najviše brine građanke i građane Srbije, nudeći im postizbornu koaliciju sa gore pomenutim crnim đavolom sa ciljem smene lopovskog i zločinačkog režima Vučiča.

Verovatno je ta računica zaista ispravna, pogotovo s obzirom na to da se nakon izbora pretpostavlja tehnička vlada koja se neće baviti pitanjima mržnje, netrpeljivosti, suzbijanjem osnovnih ljudskih prava, već oslobađanjem medija i institucija od korupcionaške vlasti Aleksandra Vučića kao uslova za fer i demokratske uslove budućih izbora.

Doći će na red obračun sa Dverima, Zavetnicima, Novim DSS i POKS, odnosno mrziteljskim politikama koje zastupaju na red.

Kad sruše Vučića. Bar tako može da se zaključi.

Doći će tada na red i razdvajanje sa onim nacionalističkim delom takozvane proevropske opozicije. Sa onima koji se zalažu za evropske integracije Srbije tako što neće rešenje za pitanje Kosova i koji, kada odu ispred Gračanice, govore u ime svih, cele koalicije Srbija protiv nasilja – da su odlučno protiv francusko-nemačkog sporazuma.

I to samo par dana nakon što bude objavljena vest o tome da će Evropska unija zahtevati od Evropske komisije da taj plan postane deo jednog pregovaračkog poglavlja za punopravno članstvo Srbije u Uniji.

Reč o opcijama iza kojih stoje Miroslav Aleksić i Aleksandar Jovanović Ćuta, delom i Demokratska stranka.

Pre par dana prestavnik dela opozicije koji pripada onom četničkom, netrpeljivom, antievropskom, bloku koji zasniva svoju politiku na propagiranju mržnje i neprihvatanja osnovnih ljudskih prava, odnosno polemisanja sa istim, objavio je da su Proglas podržali i Matija Bećković i Miloš Jovanović.

Pojedini inicijatori ogradili su se od te podrške rečima da je i njima samima jasno da ono što su podržali nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa politikom koju propagiraju. Da je ta podrška daleko od uzajamne.

Ono što predstoji, dakle, ako ne nakon ovih izbora, onda nakon nekih, verovatno prvih sledećih, jeste borba sa istim avetima prošlosti samo ne toliko korumpiranim jer za to, između ostalog, ako nisu ima volje, nisu imali ni prilike – da se dokažu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.