Srbija protiv svojih građana

Srbija odbija da prizna realnost kosovske nezavisnosti, odbija da se odrekne ideje o separatizmu Republike Srbije iz Bosne i Hercegovine, imala je aktivnu ulogu u skorašnjem pokušaju državnog udara u Crnoj Gori, takmiči se sa Hrvatskom u naoružavanju i preti ruskim oružjem naspram onog koje ova članica NATO ima, podržava propalog makedonskog vlastodršca koji je izgubio izbore i pokušao da se održi na vlasti u toj državi nasiljem u parlamentu i brutalnim napadima na predstavnike opozicije.

Istovremeno, sve navedene države nemaju takvih problema međusobno i ne mešaju se tako brutalno u unutrašnja pitanja svake od njih. Tako to izgleda spolja, kada se gleda iz regiona, Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država, odnosno iz perspektive zapadnog sveta, kojem Srbija, bar deklarativno, a paradoksalno, s obzirom na ono što čini, želi da se priključi i pronađe svoje mesto u budućnosti.

Unutrašnji pogled na situaciju, međutim, drastično je drugačiji. Većinsko stanovište građana Srbije je da Kosovo nije nezavisno i da su tamošnji građani odreda šiptarski teroristi čiji je jedini cilj istrebljenje Srba, da su Republiku Srpsku oteli muslimani i da se ona mora odbraniti i pripojiti Srbiji, da su Crnogorci zapravo Srbi i da je nezavisnost te države nakaradna i neprirodna, da su hrvatski građani ustaše sa kojima ne bi trebalo imati nikakve odnose, odnosno da je u Makedoniji trenutno na delu krvavi scenario putem kojeg nove vlasti ruše staru ne bi li uspostavili poredak koji je, između ostalog, antisrpski.

Srbija tako, kao i u prethodnih trideset godina, stoji u potpunoj suprotnosti naspram onog dela sveta sa kojim navodno želi da se uskladi, da usvoji pravila i zakone, i koji, koliko toliko, predstavlja tekovine savremene civilizacije čiji Srbija želi da bude deo. Srbija se hrani strahom od velikoalbanskog nacionalizma negirajući pravo Albancima da imaju učešća u vlasti u drugim državama, odnosno osuđujući tamošnje vlasti da rade na projektu stvaranja takozvane velike Albanije. Red straha od albanskog nacionalizma, zamenjuje povremeno strah od hrvatskih ustaša, odnosno bošnjačkih muslimana, a ceo takav poredak praćen je podsmehom i negiranjem državnosti susednoj Crnoj Gori.

I to je sada uzelo tolikog maha da građani Srbije ne bi bili iznenađeni kada bi ih vlasti pozvale da uzmu oružje u ruke, zatvore se u kućama, spuste roletne i čekaju Albance da im pokucaju na vrata i izbace iz njihovih domova. Ili, kada bi im ta produžena ruka ratnozločinačke propagande javila preko režimskih medija da ustaški NATO avioni i tenkovi kreću ka Srbiji da ih pokore. Građani Srbije glasali su za aktuelnog premijera da postane budući predsednik kako bi sprečili famozni makedonski scenario na ulicama njihovih gradova. Kada se tome dodaju pozivi Vučićevih podanika u vlasti, odnosno nekadašnjih sluga režima Slobodana Miloševića, da bi trebalo kazniti petooktobarske narodne heroje koji su ih srušili sa vlasti, prekinuli ratove, ubistva i vrtoglavo siromaštvo, izvesno je da je budućnost građana Srbije na prekretnici.

S druge strane, imajući u vidu da medijska propaganda aktuelnih vlasti stvara iluzije o spoljnom svetu koji ih okružuje, ne prezajući od mogućih posledica plasiranja laži ne bi li učvrstila sopstvene pozicije koje joj pružaju privilegije vladanja – novac i moć, izvesno je da u nekom trenutku neće moći da izračuna kakva će biti manifestacija takvog odnosa u kreiranju javnog mnjenja. Takvim neodgovornim odnosom stvari će se gotovo sigurno u nekom trenutku oteti kontroli i survati u propast. Ishod je trenutno teško pretpostaviti, ali izvesno je da neće biti dobar ni za koga.

Zapuštenost i manipulacija narodom zarad pojedinačnih i trenutnih koristi koju izvlače neodgovorni i korumpirani vlastodršci nemoguće je da ne proizvedu nekontrolisani haos. Ko će iz takvog stanja izvući deblji a ko manje deblji kraj nije ni bitno, jer je sigurno da će svi skupa biti u velikom problemu.

Onaj ko stoji iza leđa Srbiji u takvim postupcima, ili ko, sasvim izvesno, iz sopstvenih geostrateških interesa, urušava odnose Srbije ne samo sa svojim susedima nego i sa sopstvenim građanima i njihovom budućnošću jeste Rusija. Čini se, međutim, da njena moć nije toliko jaka, odnosno da bez jakih saradnika u državama regiona ne može ništa da postigne. Stoga je priča o balansiranju između Istoka i Zapada, na kojoj srpska vlast zasniva svoju vladavinu, isključivo prevaga na onu suprotnu od evropske.