Šta hoće narod?

Takve hoće narod, što je apsolutno očigledno i posledično, s obzirom na to koliko smo napora uložili da narodu iskrivimo sliku stvarnosti i utemeljimo iluzije kao njihova najdublja uverenja.

Stoga, potpuno je jasno i logično da narod hoće nas, rekao je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

Ne, nije tako rekao, naravno, ali zapravo i jeste, jer su jedino te reči moguće kao nastavak tvrdnje „narod njih neće“.

Naime, predsednik Srbije je rekao samo: „Neće ih narod, hoće one koji rano ustaju i bore se“.

Opet, poruka koja nije izgovorena, a na kojoj se temelji nadovezujuća tvrdnja da narod hoće one koji rano ustaju i bore se, glasi da Vučić hoće narod koji rano ustaje i bori se poslednjim atomima snage da zaradi platu kojom jedva ili uopšte nije u stanju da se održi u goloj egzistenciji, dok se nekolicina moćnika, njihovih vladara, baškari u raskoši bogatstva i blagodetima korupcije.

Vladar hoće narod koji se ne buni protiv takvih tragičnih društveno ekonomskih okolnosti ili ih, u još boljem slučaju, ni ne prepoznaje kao takve, uprkos bolestima, gladi i siromaštvu u kojem živi.

Vučić zna šta hoće narod, odnosno koga narod neće, kao što zna i kakav narod i kakve političke protivnike, odnosno opoziciju on hoće. Izvesno je, dalje, da Vučić neće nove ljude u opoziciji, one koji se nisu oprobali na vlasti, režimima pre uspostavljanja njegovog, odnosno da bi mogao da ih podnese ali samo kao saradnike i jasno podređene upravo, kako ih naziva, „perjanicama bivšeg režima“.

A, zašto Vučić hoće i zašto je u prilici da uživa u činjenici da mu se baš takva zamisao ostvaruje, da se se baš takva opozicija najviše i ističe u kritici njegove vlasti, više je nego očigledno.

Reč je o ljudima za koje postoje pogodne okolnosti da ih lažno optuži za korupciju, da imaju skrivene milionske račune na kojima je novac opljačkan od građana Srbije.

Kako bi mogao da izmisli za nekoga ko nije bogat i finansijski neodudarajući od proseka da ima po egzotičnim destinacijama zakopana blaga, nelegalno oteta od siromašnog naroda.

Ipak su i za takve očigledne i gnusne laži potrebni kakvi takvi uslovi, konteksti za njihovu primenu, a u slučaju najistaknutijih opozicionara Vučićevoj vlasti, tim žrtvama brutalne medijske kampanje, postoji, na njegovu sreću, odgovarajuća podloga.

Slučaj je takav, jer je reč o ljudima koji zaista i u izuzetnom smislu, po bogatstvu u kojem žive, odudaraju od nekakvih „običnih“ kritičara autokratske vlasti i opozicionara, koji bi – da im ovi finansijski imućni i kompromitovani – ne samo zaslugom Vučićevih najprljavijih kampanja, već i činjeničnih dokazanosti u vreme kada su zauzimali najviše državne funkcije – ne zauzimaju mesto i izguravaju iz fokusa javnosti, bili malo teži izazovi za pakovanje afera.

Održava se tako vlast, a održava i opoziciju.

Dalje, Vučić hoće narod koji pobesni na izveštaje međunarodnih institucija i organizacija o posledicama i prirodi njegove diktature kao što pobesni i on sam.

On hoće, ali i ima narod koji će poverovati njegovom odgovoru na konstatacije o tome da je uzurpirao sve medije i ukinuo slobodu govora, tako što će reći da EU laže, navodeći da postoje televizije koje svakodnevno kritikuju rad njega i SNS.

Glavni urednik 90 odsto medija u Srbiji će potom, bez imalo stida, reći da ga upravo to nagoni da bude još bolji i jači i da demantuje laži koje taj mali, gotovo nevidljiv procenat nezavisnih medija navodno plasira o njemu.

Narod, bez prilike i mogućnosti i da opazi kritiku njegove vladavine, imajući u vidu da su mu u najvećoj meri dostupni samo oni mediji koje predsednik strogo kontroliše, o toj kritici saznaje zapravo isključivo od njega samog.

Besnog, tužnog, jadnog zbog tih navodno užasnih napada na njegovu porodicu, prijatelje, ideje o bogatoj Srbiji u kojoj živi njegov zadovoljni narod.

Pa kad još, dok prepričava narodu kolika je žrtva, jer narod nema ni prilike da se sam uveri u takva medijska izveštavanja, doda da to sve finansiraju tajkuni odnosno njegovi politički protivnici – narodu bude sve jasno.

Režimske medije koje jedino može da prati, s obzirom na njihovu rasprostranjenost, narod ni ne vidi kao režimske već kao sredstva istinitog javnog informisanja, sa kojih se svakodnevno plasiraju afere o opozicionarima kao teškim bitangama i lopovčinama. Sistem funkcioniše kako Vučić hoće, a on samim tim, zaista, i jedini zna šta narod hoće, odnosno koga neće.