Foto: Luca MarzialeAleksandar Vučić, generalni sekretar osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, onog što je organizovao paravojne i paradržavne ubilačke jedinice da idu po državama bivše Jugoslavije i “brane” Srpkinje i Srbe, ostavljajući za sobom smrad ratnog zločina i ratno profiterske pljačke, a svoj narod prisilno pretvarao u izbeglice zbog politike koju je još veći ratni zločinac od njega – Slobodan Milošević, opet, svojom politikom i zlodelima uzrokovao, ide za vikend u Ohrid da odlučuje o sudbini Srbije. A, 2023. je godina.
O nama. Granđakama i građanima Srbije, 30 godina posle “političkog” delovanja, koje se, iz nekog razloga tako zove, a zapravo je reč o čistom zločinu, smrti i siromaštvu.
Kako smo došli do toga? Nismo samo “mi” krivi za ratove, reći će neko istinu.
Nismo, ali pitanje zašto tri decenije posle, o našoj sudbini odlučuju zlikovci, za vreme zločina i genocida, tokom devedesetih godina, za čije mentore postoje hiljade presuda, činjenično utvrđenih sudskih stanovišta, kao najdirektnije posledice politike vrha države, čiji su oni naslednici danas na vlasti, jedna je, reklo bi se dosta neprijatna okolnost.
O miru sa kosovskim Albancima čijim leševima su napunili našu zemlju i čiji vapaj se čuje i dvadeset godina posle, kroz siromaštvo i posrnuće koje nazivamo “stanjem u društvu”, sprovodeći “politiku” ratnog profiterstva i zločinstvom, odlučiće glasnogovornici Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića.
Neko će reći da je to baš tako trebalo i da bude. Da je to nekakva pravda, istorijska, da oni koji su “izgubili” Kosovo, sada bi trebalo da ga i “predaju”.
Kosovo, srećom, živi svoj život nezavisno od Srbije još od 1999. godine. Za razliku od nas, koji režim devedesetih živimo i dan danas.
U subotu će generalni sekretar ratno-zločinačkog režima i portparol najvećih balkanskih krvnika u Ohridu staviti nekakav potpis ili dati direktnu, u kamenu urezanu – usmenu reč saglasnosti za evropsko mirovno rešenje.
Hoće li nam laknuti?
Srbija je u poslednjih 30 godina, sa stanovišta ljudskosti, imala svega par meseci ili godinu dana demokratije, kada je otkopala grobnice sa telima koje je Miloševićev i Šešeljev režim razbacao širom Srbije. I to je sve. Onog koji je te grobnice otkopao ubili su. Zorana Đinđića. I njegovi i naši i njihovi.
Da se razumemo, Srbija ima političku i intelektualnu elitu koju ne zaslužuje. Obični ljudi su dobri svuda. Ovi o kojima pričamo, vladari, to su, ponoviću, nasilnici, ubice, kukavice i idioti. Samo onaj koji je u stanju, pa makar i imao mračnu prošlost, izađe i jasno se pokaje za zlo koje su te hulje učinile prema drugima a time i prema nama samima, ima šansu. Da preživi strašan sud.
U Ohridu će se u subotu dogoditi značajan ishod. Značajan za budućnost celog regiona. Za sve narode i narodnosti, koliko god to nekima, usled medijske propagande i osipanja ljudskosti isprazno zvučalo.
Mi smo država koja 2023. godine na vlasti ima ratne huškačke i hulje, koje osim tog “posla” ništa drugo u životu ni ne znaju da rade. A, i kako bi, s obzirom na opis zanimanja.
Potpisaće dokument sa našim sestrama i braćom sa Kosova. Mnogo bližim nego što su Vučić i Dačić ikada bili. Razumete li koliko su nam obične građanke i građani Kosova bliži od političara, naslednika ratnih zločinaca Šešelja i Miloševića? Koliko delimo sličnu sudbinu?
A, u ime nas sa njima razgovara ratna i politička hulja. Sramota me je. Stavi taj potpis i – gubi se.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
