Svako svog Gebelsa brani

Kako bi slikovito i iskustveno opisala težinu i kritičnost trenutka, kada je o kosovskom problemu reč, premijerka je izjavila da i pored toga što je Ramuš Haradinaj, bivši kosovski premijer i sagovornik državnog vrha Srbije, počinio, kako je rekla, gnusne i odvratne zločine, sa njim je, ipak, bilo lakše razgovarati nego sa onim koji nije opterećen ovakvim epitetima – Albinom Kurtijem.

Jasno je da se Aleksandar Vučić ne oseća komotno da pregovara sa političkim zatvorenikom režima Slobodana Miloševića, jer je on u vreme dok je Kurti čamio u čuvenoj požarevačkoj Zabeli, zato što je organizovao studentske proteste zbog represije srpskog režima nad kosovskim Albancima, bio ratni profiter i huškač, ministar u Vladi zločinaca – Šešelja i Miloševića.

Potom je, par sati kasnije, javnost svedočila izjavama predsednika Vučića, nakon briselskog sastanka sa Kurtijem.

Rekao je Vučić novinarima da se jako uzrujao.

Razlog tome bilo je konačno postavljanje pitanja, koje lebdi iznad Srbije i Kosova više od deceniju – kako je moguće da funkcioner Socijalističke partije Srbije, Veljko Odalović, inače tokom devedesetih i zločina koje Miloševićev režim počinio nad kosovskim Albancima, na funkciji načelnika za Kosovski okrug, bude punih 15 godina na čelu vladine Komisije za nestala lica.

Neko bi rekao da, ako neko zna gde je preostalih 15 grobnica sa telima kosovskih Albanaca u Srbiji – to je upravo Veljko Odalović.

Međutim, Odalović se nije, tokom ovih 15 godina, koliko obavlja funkciju predsednika Komisije za nestala lica, istakao pronalaženjem, već upravo suprotno – još dubljim ukopavanjem grobnica.

Ponovimo, s obzirom na to da zvuči gotovo neverovatno – u vreme kada su vlasti Srbije na sistematski način činile zločine prema albanskim civilima na Kosovu, Veljko Odalović je bio šef državne administracije na Kosovu.

Nakon petooktobarskih promena, ubistva premijera Zorana Đinđića, preuzimanja vlasti od strane Vojislava Koštunice, s jedne, a Borisa Tadića, s druge strane, 2006. godine, Veljko Odalović biva postavljen na čelo Komisije za nestala lica.

Uvreda za žrtve?

Uvreda za svakog iole normalnog građanina Srbije, koji je mislio da je sa ratnom ekipom iz devedesetih završio, učestvujući u revoluciji i pada sa vlasti tih zlikovaca?

Sa stanovišta većinskog mišljenja u Srbiji, međutim, to nije slučaj, čak se razume kao provokacija, ukoliko se takvo pitanje samo i postavi.

Dakle, Veljko Odalović bio je načelnik Kosovskog okruga od 1998. do 1999. godine, u vreme kada je Srbija počela sa masovnim proterivanjem Albanaca.

Već 1998. godine (pre NATO bombardovanja) sa Kosova je bilo proterano oko 350.000 Albanaca, a do kraja juna 1999. srpske snage proterale su 862.979 Albanaca.

Više od 80 odsto ukupnog broja stanovnika na Kosovu, odnosno 90 odsto kosovskih Albanaca bilo je u to vreme isterano iz svojih domova.

Dok je Veljko Odalović bio načelnik Kosovskog okruga, sprske vlasti su sistematski prikrivale dokaze o ubistvima uklanjanjem tela, premeštanjem tela iz masovnih grobnica u individualne grobove, spaljivanjem tela i uklanjanjem ili zamenom odeće i ličnih stvari da bi se otežao proces identifikacije.

Sudsko veće Haškog tribunala osudilo je 2009. godine generale Nikolu Šainovića, Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića na po 22 godine zatvora, dok su Dragoljubu Ojdaniću i Vladimiru Lazareviću izrečene kazne od po 15 godina zatvora zbog ratnih zločina počinjenih na Kosovu 1998-1999. godine.

Ponovimo, načelnik kosovskog okruga u vreme kada su se ti zločini dogodili bio je Veljko Odalović, čovek koji danas, u ime Vlade Srbije, predvodi najosetljivije pitanje u istorijskom dijalogu Kosova i Srbije – pitanje ubijenih i nestalih lica.

Pre dva dana, u Briselu, Vučić je pobesneo jer ga je Kurti pitao za Odalovića, uporedivši ga sa saradnicima Hitlerima, u kontekstu odanosti i rada za Miloševića.

Zašto je pobesneo?

Vratimo se u vreme dok je Odalović bio načelnik Kosovskog okruga, 1998. godine, dok su tela kosovskih Albanaca razbacivana po grobnicama širom Srbije – Vučić je izabran za ministra za informisanje u vladi koju su činile – SRS, SPS, JUL.

Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po drakonskim kaznama za medije, kao i gašenju mnogih redakcija.

Tokom njegovog mandata ubijen je i novinar Slavko Ćuruvija, a za ratnohuškačke zasluge, unazad skoro celu deceniju, stigao je i konkretan ratni profit.

Vlada radikala, socijalista i julovaca mu je dodelila stan od preko 100 kvadrata, na koji je 2002. godine platio porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra.

Reklo bi se da ratni drugovi ostaju drugovi zauvek. Stoga ni najljudskija, najnormalnija, najočiglednija pitanja nisu dozvoljena. Ipak je ovde reč o lovi i plenu i to ne bilo kakvom već ratnoprofiterskom.