Svi patrijarsi

Počevši od patrijarha Pavla, za kojeg je to uveliko zabranjeno reći, pa do Irineja. Ali, i mnogih drugih, koji se u crkvenoj hijerarhiji nalaze ispod njih. Patrijarh Pavle je uoči genocida i najvećih pokolja koje su balkanski krvnici, Ratko Mladić i Radovan Karadžić počinili u Bosni, bacao svetu vodicu po njihovim kosama i licu.

Osveštavao ih. Bio je na liniji zločinstva i pored sve skromnosti koju je izražavao, između ostalog, vožnjom u gradskom saobraćaju, na šta su mnogi sekli vene. Ili, istaknutim mestom na protestima protiv glavnog zločinca i diktatora Slobodana Miloševića. Tamo gde su se u najvećoj meri, ipak, nalazili oni koji Miloševiću nisu oprostili to što je izgubio ratove a ne zato što ih je vodio.

Zato je svoje mesto i našao tamo, za razliku od nekih drugih koji su, takođe, bili demonstranti, srameći se duboko svih pokolja koje je ratno zločinački režim počinio nad pripadnicima drugih nacionalnosti. Međutim, i njegova crkva bila je leglo korupcije, tamnih i preskupih džipova, pedofilije i ostalih poroka tako uobičajenih a nezamislivih za sveštenstvo.

Kao i propagiranja ratnog zločinstva, što namerno, što zbog gluposti i nedoraslosti. Kao i potpalosti pod tešku i nasilnu medijsku propagandu aktuelnog predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, odnosno njegovog šefa Vojislava Šešelja u ekipi sa gore pomenutim krvnikom Slobodanom Miloševićem.

Danas, patrijarh Irinej, ispred Srpske pravoslavne crkve, odlikuje Aleksandra Vučića, najdirektnijeg učesnika u propagiranju zločinstvima, tokom ratova devedesetih. Neki znameniti pripadnici ovdašnjih elita, kulturnih i crkvenih, to ne mogu da podnesu, jer je po njima, onaj koji je propagirao zločin i etnička čišćenja na Kosovu – Aleksandar Vučić – zamislite, nedovoljno veliki nacionalista. On je taj koji će da se „odrekne“ Kosova. Da ga prizna. Zamislite taj paradoks.

Znam, teško je. Jer, ovde zaista postoji uverenje da je punjenje džepova, pranje savesti i doprinos ludilu nekih mračnjaka, koji misle da su „Šiptari niža genetska bića od Srba“, zaista patriotizam i izraz ljubavi prema zajednici kojoj pripadaju. Oni priznaju zakone države koju unazad već trideset godina vode čisti ratni profiteri i zločinci.

Ali, nekako ne mogu da se suoče sa istinom. Da je netrpeljivost i neprihvatanje režima Aleksandra Vučića, kao nekada i Slobodana Miloševića, zapravo jedino istinski zasnovano na njihovom gomilanju bogatstva i izražavanju ludila na ratnim zločinima. Na genocidima i etničkim čišćenjima. Da su na tome zaradili prvi milion, odnosno da im je sav lopovluk i danas omogućen na širenju nacionalne mržnje i netrpeljivosti. Oni na tome dobijaju izbore.

E, sad, ako vam smeta Aleksandar Vučić, njegov korupcionaški režim, onda vam smeta i to što se istina o tom njegovom prvom milionu, zasnovanom na propagandi ratnog zločinstva, tako krije, a tadašnja Srbija, ratni ciljevi, sva bolest koju je mala grupa zlikovaca ispoljila teško manipulišući obične ljude, uvlačeći ih u vrtloge rata, smrti i gladi, da bi oni mogli da zgrću bogatstva i uživaju povlastice, predstavlja kao nacionalno bogatstvo i ponos.

Ne može se protiv ratnih profitera boriti na nacionalističkim osnovama, osnovama koje su bile jedina snaga upravo tih protiv kojih bi da se borite. Ne može se boriti protiv režima Aleksandra Vučića tako što će se zanemariti njegov prvobitni greh, greh na kojem i dan danas gradi svoju popularnost, pucajući u najsiromašniji narod na evropskom tlu iz teške medijske artiljerije. Učvršćujući svoje pozicije za dalju korupciju i pljačkanje tako što propagira mržnju prema kosovskim Albancima i pripadnicima drugih naroda iz bivše Jugoslavije, protiv kojih je tokom devedesetih ratovao.

I, to sve, naravno, ne znači da neko drugi tamo negde u državama i republikama bivše Jugoslavije, koji je u ratu profitirao, ili danas na nacionalnoj mržnji i ratnim traumama stiče pozicije i privilegije i politički profitira, ne treba da odgovara ili ga ne bi trebalo primećivati. To znači samo da ovde ima toliko posla oko čišćenja političkih hulja da je ono tamo spolja, na koje ni ne može da se utiče, kao na ovo „naše“ iznutra, potpuno irelevantno. Preciznije, upućivanje na ono spolja upravo je jedno od osnovnih oružja ovih iznutra da izbegnu pravdu i kaznu koju su zaslužili.