Tigrovi pakla

Upravo se to i događa.

Bahatost i neodgovornost koju u ovom slučaju izražavaju upravo osumnjičeni da su podvodili ili bili seksualni nasilnici nad maloletnicama, uz prateće cinične osmehe i umišljene pobedonosne stavove jer su navodno „provalili“ da je zaštićeni svedok koji je o ovoj monstruoznosti progovorio zapravo član Stranke slobode i pravde, na čijoj konferenciji je snimak svedočenja emitovan, nimalo ne začuđuje.

Da je nestalo imalo normalnosti i ljudskosti u političarima, koje pamtimo još iz ratnih devedesetih, kada su bili portparoli ratnozločinačke politike Slobodana Miloševića, zaćutali bi nad ovakvim optužbama i zamislili nad patnjom i nesrećom dece koja su, sumnja se, podvođena političkim moćnicima.

I to nekadašnjim pripadnicima Arkanovih tigrova, po zlu koje su počinili tokom rata, nezapamćenih u novijoj evropskoj istoriji.

Stati u odbranu Dragana Markovića Palme pred zasad neprocesuiranim optužbama da se celu deceniju seksualno iživljavao nad devojčicama, prodavao ih svojim prijateljima, u prisustvu, prema navodima svedoka, upravo svojih koalicionih partnera iz Socijalističke partije Srbije, rečima da je slučaj politički namešten, kao i tvrdnjama da je, bez ikakve prethodne provere, svedok lažan, odnosno da je, kao da to ima ikakve veze, član opozicione Stranke slobode i pravde, Ivica Dačić izrazio je svu neosetljivost i nakaradnost sopstvene ličnosti koja decenijama unazad zauzima vrlo odgovorne i visoko pozicionirane političke funkcije.

Jagodinski pakao u trenucima otvaranja svojih teško zabravljenih vrata prema javnosti, iznošenjem onoga o čemu se, prema tvrdnjama mnogih, decenijama ćuti, ovih dana izvesno je još dublji i mračniji.

Ako su istiniti navodi o seksualnom nasilju koju lokalni moćnici ispoljavaju prema maloletnicama, ali i svim, na ovaj način, ucenjenim devojkama i ženama, razmere pritiska koji doživljavaju u trenucima razotkrivanja, izvesno je još teže izdržati.

A koliki je pritisak do sada bio, govori činjenica da se o tome toliko dugo ćutalo da niko, unazad deceniju celu, nije se usudio ne da iz pozicije žrtve o tome govori, već ni iz pozicije svedoka ili posmatrača.

Do pre nekoliko dana, kada je bivši radnik u hotelu u rodnom selu Arkanovog tigra Palme, neretko u javnosti razmahanog „boksera“, homofoba, podržavaoca ratnih zločina, glasnogovornika mržnje i netrpeljivosti prema nacionalnim i verskim manjinama, poznatog po najprimitivnijim izrazima u političkom i javnom prostoru – zaštićenog identiteta, prepričao monstruoznosti kojima je navodno prisustvovao.

Palma je nakon izjave Marinike Tepić da su žene u Jagodini izložene seksualnom nasilju i ucenama ako hoće da se zaposle u javnim preduzećima, na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, uz smeh, šalu i prostakluk tamošnjih voditelja, potpredsednicu SSP, nazivao prostitutkom, u crvenim čizmama, sa beogradskih mostova.

Ovog puta, čuvši tvrdnje zaštićenog svedoka, otišao je samoinicijativno u tužilaštvo u Jagodini da navodno da izjavu, nakon čega je to tužilaštvo, organ koji funkcioniše u Palminom gradiću, gde nema pedlja koji nije strogo kontrolisan ovim „tigrom“, pokrenulo postupak.

Cela država ćuti, režimski mediji i tabloidi u blokadi „mozga“, nosioci najviših pozicija vlasti ćute, Zagorka Dolovac ćuti, jedino se na fiksni telefon uredno javlja jagodinski tužilac koji kaže da nema osnove da traži izuzeće iz ovog slučaja.

Da je imalo časti u tom čoveku, da su mu namere čiste, da zaista želi da ovaj slučaj izgura bez izuzeća, zadržao bi Palmu u pritvoru, kako ovaj Arkanov tigar ne bi išao po Jagodini i šire zastrašivao svedoke, svoje moguće žrtve, preciznije – decu i njihove roditelje.

Viši javni tužilac je pustio Palmu da uđe i izađe iz zgrade u kojoj sedi i obavlja svoju posao kao gazda, kao pokretač postupka protiv samog sebe.

Koliko su ponori zla, neljudskosti, kukavičluka, poremećaja elementarnih ljudskih i moralnih vrednosti uzeli maha, ne postoje reči koje su u stanju da to obuhvate.

Kao da se od ratnozločinačkih promotera i političke elite aktivne na strani sejanja smrti i siromaštva tokom devedesetih godina moglo nešto drugo očekivati, bar u smislu reakcija na ovakve optužbe, čak i da one nisu istinite.

Da li je moguće da se predsednik države, takođe, iz iste te ekipe devedesetih, ne javlja?

Da li je moguće da čak i ministarka Zorana Mihajlović, kojoj se ruke u ratu nisu okrvavile, optuži Mariniku Tepić da je saučesnica u mogućem zlodelu jer je znala, a neko vreme ćutala o tome?

I premijerka, po sopstvenom priznanju, zvanica na bunga-bunga Palmine žurke ćuti. I bolje, jer koliko još javnost može da istrpi demonstracija zla, a žrtve – nemilosti?