Ugao Solunske i Sibinjanin Janka

Tokom proteklog vikenda aktivisti organizacija od kojih je većina nastala i oživela za vreme i posle prolećnih protesta Protiv diktature, zauzeli su ogromnu, praznu vojnu zgradu kroz koju je i drveće počelo da raste od zapuštenosti, doneli krevete, stolove, stolice, kutlače, projektore, publiku i sve što je potrebno za jedan otvoren, društveno i socijalno pun angažovanosti prostor za ljude.

Odmah sutradan, pojavili su se pripadnici Vojske Srbije sa belim opasačima i tražili od njih da taj objekat napuste. Grupa je to odbila pa su u kombinaciji sa običnim policajcima stigli i dan posle, i dan posle, da bi juče ujutru uleteli i izbacili ljude na ulicu, ne dajući im više da priđu prostoru. Rasporedili su se po hodnicima i sobama bez prozora i vrata da dežuraju, zaplenili su sve stvari koje su tamo zatekli i ispunili smisao svog posla tako što su stali u odbranu napuštene zgrade naspram onih koji su u njoj pronašli dom za beskućnike, umetnike, promotere pomoći najugroženijima.

To su oni ljudi koji se poslednjih meseci, godina, pojavljuju u svako doba dana i noći da pokušaju da spreče nasilna iseljenja prevarenih ljudi iz svojih stanova, zato što su banke u saglasju sa institucijama sistema pribavile privilegije za pojedince i dozvolile da neko stekne protivpravnu imovinu preko leđa običnih ljudi uvučenih u prevaru. Pa, i da nisu prevareni. Da su samo zapali u nesreću. Takođe, to su oni aktivisti koji obilaze, bodre i pomažu radnike propalih fabrika prodatih u bescenje investitorima kojima su ljudi najveći teret i imaju samo pred sobom cilj da ih se otarase. Reč je o aktivistima koji smatraju da su socijalna jednakost, krov nad glavom, javni prostor, sloboda i pravda u načelu osnovna poluga zajednice. Srećne zajednice. I, uspeli su da se identifikuju i prođu kroz sav prezir javnosti koja o njima ima uglavnom loše mišljenje, pogrdno ih nazivajući – komunjarama. Briga i skretanje pažnje na siromaštvo, na one koji sede po marginama sistema, na njihovu lepotu, život koji nose u navikama i iskustvu, zainteresovanost za predstave koje nose u svojim zamislima, dovoljni su za prezir i podsmeh. Identičan onom koji osećaju prema tom nesrećnom čoveku, ubogaljenog ratom i tranzicijom. Ali, i to je uspeh, da su došli bar do tog negativnog odnosa, odnosa koji, očigledno je nakon dosadašnjeg iskustva u delovanju, udružuje i doprinosi jačem povezivanju i rastu mreže aktivista.

U društvu u kojem je stopa siromaštva i korupcije tolika da ukida uopšte i ideju o mogućoj popravci, u tom korovu vojnog objekta gde se govori o državi kao najvećem nasilniku nad običnim čovekom, zaigrala se ideja o stvaranju paralelne zajednice, bez novca, podrške ikoga, iz čistog bunta i nemirenja sa nametnutom stvarnošću. Međutim, poput mnogih drugih prirodi prepuštenih objekata u vlasništvu države, čeka se trenutak, taj sjaj u oku nekog od moćnika bliskog novcu otetog od siromašnih iz same činjenice učešća u najdublje korumpiranom sistemu, od prepoznavanja mogućnosti da ga proda investitoru i mazne lovu.

U Srbiji gotovo ništa ne diše, saseče se u samom početku, a oholost i cinizam, takođe, proistekli iz duboke nesreće života u jednom takvom sistemu, ubijaju i potiskuju svu snagu koja bi najpre prepoznala a potom i ustala da se bori protiv tog zla.

Paralelno, tako, ovih dana odvijaju se nekakvi procesi u opoziciji, grupišu se redovi, pokušavaju da prevaziđu sujete i alavosti ne bi li pobedili sistem. Međutim, reč je o delu političkog spektra koji iz pozicija aktivista o kojima je reč deluju potpuno identično pripadnicima vladajuće elite. Oni žive u odelima, automobilima, zgradama i idejama koje se ni po čemu ne razlikuju od onih koji trenutno diriguju društvenu stvarnost. Neosetljivost, samozaljubljenost, glupost i zadrtost, borba za privilegijama, neznanje, lenjost povodom svega što ne obezbeđuje lične privilegije i bogaćenje, činjenica su društva toliko zasnovana da je paralelni svet jedino moguće ishodište. Opstanak takvog sveta zavisi isključivo od dobre volje onih koji se u njemu nađu ili ga okrznu na ovaj ili onaj način. Nastao kao potpuna negacija nemoguće ga je pokvariti jer bi svaki čin u tom smeru samo još više utemeljio potrebu za postojanjem.

Vojna zgrada na uglu Solunske i Sibinjanin Janka, stoga, prelepa je slika i okolnost naše zajednice, mesto koje strpljivo čeka, odnosno gde se već većina nesvesno i neprimetno nalazi i gde će izvesno i stići.