Velika Albanija i protesti protiv diktature

Kažem rasističke, jer one u svom korenu imaju podrazumevajući i decenijama utvrđivan kontekst o „razmnožavanju Albanaca“ i njihovom naseljavanju što dublje u Srbiju, najpre do Niša pa polako i do Beograda. Kada danas Vučić govori o toj temi – o opasnosti nastanka Velike Albanije – on vrlo jasno podrazumeva taj rasistički kontekst, jer da njega nema, i sam taj govor premijera bio bi prazan i lišen smisla, odnosno nikoga ne bi uzbuđivao kao što je sada, ali i decenijama unazad slučaj.

Premijer računa na to da većina građana Srbije mrzi Albance samo zato što su Albanci, odnosno da mrzi njihove običajnosti, o kojima je saznavala iz argumentacije srpskih ratnozločinačkih vlasti, u smislu opravdavanja ubijanja i proterivanja tokom devedesetih godina. Albanci su za većinu građana Srbije „zli i prljavi“, sa strategijom „prekomernog razmnožavanja“ kako bi osvojili ceo „naš“ prostor – sela i gradove. Trebalo bi jasno reći – o Albancima se misli kao o životinjama a ne ljudima, i takav je slučaj već jako dugo u svesti prosečnog Srbina. Zato Vučić, da bi ostvario svoj lični i partijski interes, danas ne mora da govori eksplicitno ružno o Albancima da bi ih građani zamrzeli, oni to već uveliko čine, unazad generacijama. Ta mržnja se brižljivo prenosila sa kolena na koleno, a pre svega putem medija, odnosno ratnohuškačke propagande. Stoga je svaka premijerova izjava o Albancima samo nadogradnja i način za pokretanje tog kolektivnog stanja netrpeljivosti zasnovanog na strahu od navodne ugroženosti – doći će Albanci, pokupovati naše kuće i razmnožiti se po Srbiji. Na taj način – izbegavajući direktni rasistički govor o Albancima – premijer i novoizabrani predsednik Srbije navodno ne pokazuje to svoje ružno lice iz devedesetih i prve decenije dvehiljaditih. Ali, on računa na prethodni rad i višedecenijsko zalaganje kao saučesnika u stvaranju i gajenju rasističkih predrasuda građana u odnosu na narode protiv kojih je on, zajedno sa ekipom iz devedesetih, ratovao.

Dovoljno je da umiveni premijer, danas zastupnik proevropske politike regionalnog pomirenja, onaj koji je navodno oprao ruke od ratnohuškačke i politike mržnje prema svemu što nije srpsko – kaže Velika Albanija – da krv prosečnog Srbina uzavri. Da zaboravi na siromaštvo, glad, korupciju, medijski mrak i ostale razloge nezadovoljstva sopstvenim životom i da počne da se hrani mržnjom, umesto hlebom, odnosno naslađuje osećajem sopstvene superiornosti naspram onoga o kojem ima pogrešne i neistinite predstave, kojeg zapravo ne poznaje, ali zna da ga treba mrzeti kako bi se od njega odbranio, iako ga ne napada.

Strategija premijera i novoizabranog predsednika Vučića da stvara i održava stanje prividne nestabilnosti i ugroženosti države od napada susednih zemalja, dok neprestano govori o potrebi pomirenja i uspostavljanja dobrosusedskih odnosa, uveliko je provaljena manifestacija pokušaja prikrivanja nesposobnosti i korumpiranosti politike na unutrašnjem planu. Kada se regionalnoj nestabilnosti, koju sam stvara neiskrenim govorom i postupcima upućenim ka drugim narodima, doda i faktor lažne nestabilnosti koju velike sile, preko svojih domaćih plaćenika hoće da izazovu u Srbiji, premijer neizostavno osvaja srca birača i odnosi apsolutnu pobedu na izborima.

Oni koji su ustali protiv te manipulacije građanima, koji uviđaju jasnu korupciju i ne pristaju na siromaštvo najvećeg broja stanovništva kao jedini vid ekonomskog razvoja zemlje, koji organizuju proteste i pokušavaju da artikulišu bunt, premijer odmah proglasi stranim plaćenicima za izazivanje haosa na ulicama i građanskog rata. Razume se, premijer ih etiketira američkim i plaćenicima evropskih država, kako ne bi iskočio iz privida o tome da su upravo te svetske sile bile i dalje jesu na strani srpskih direktnih neprijatelja – okolnih država, nekadašnjih republika bivše Jugoslavije.

Stoga, dva su razloga zbog kojih Vučić tako lako dobija izbore – jedan se odnosi na strah koji dolazi spolja, a drugi je onaj iznutra, jednostavan strah od gubitka posla i kakve takve udobnosti egzistencije usled ucenjenosti i nasilja koje partijska vojska sprovodi nad građanima. Sve to uz pomoć kontrole medija i širenja propagande, pa se volja birača zaista i može nazvati iskrenom – kada na biralištima zaokruže broj Aleksandra Vučića. I to su jedine okolnosti u odnosu na koje bi se skorašnji izbori, protiv čijih rezultata nedeljama unazad protestuju građani na ulicama, zaista mogli da nazovu – regularnim.