Kukavice opozicije i diktator Vučić

To znanje je otrovno, gadno, uništava raspoloženje, onemogućava normalan život ne samo spolja, u društvenim i socijalnim kontekstima, već, razume se, unutar sebe same i samog.

Bez prilike za izuzimanje, za vođenje paralenog života koji je srećniji, i u malim stvarima, od onog koji se određuje opštostima i okolnostima koje karakterišu naše društvo.

Ali, takav slučaj je u diktatorskim režimima neizostavan. Da bi mogao da u siromaštvu, bolesti i smrti održava posvećenost nas nesrećnica i nesrećnika kojima vlada, nesreća koju osećamo a koja se predstavlja kao posledica napada drugih, u nacionalnom smislu, čak i godi, održava u životu… Dok se on, dikatator, istovremeno ispostavlja kao onaj koji se svim silama i, navodno, uspešno – bori.

Diktator je sad, nakon pobede na izborima, odlučio da nas opet plaši ratovima i sukobima u jačem zamahu nego što je to inače drastičan zamah sve vreme – prisutan.

Svesrpski sabor i deklaracija koja je na toj (ne)zgodi usvojena, podigla je ne samo Srpskinje i Srbe u smislu toga da počnu misle o novom ratu, mrtvima, smrti i gladi, kao jedinim posledicama svakog sukoba, a u čijem inspirisanju Vučić ima pregolemo iskustvo, već i Zapad, s jedne strane, a Rusiju sa druge.

Kako građanke i građani Srbije stalno zaboravljaju da njima vladaju diktator Aleksandar Vučić, pokorni politički sin osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, odnosno Ivica Dačić, sluga krvnika Slobodana Miloševića, te potrčko julovke Mirjane Marković, Aleksandar Vulin, slično je i sa Zapadom, dok je možda jedini Vladimir Putin, predsednik Rusije, koji u svojoj državi vlada na način da niko u takvom sistemu ne bi želeo da provede i jedan dan – srećan jer ima jednu takvu Srbiju za svoj džep.

Tako je Aleksandar Vučić predsednik svih Srba u regionu, a naročito onih u Republici Srpskoj, tokom organizovanja Sverpskog sabora, odnosno promocije rata i sukoba, poslao bivšeg ministra odbrane, policije i šefa Državne bezbednosti, a danas „samo“ potredsednika Vlade Srbije – u Moskvu.

Da se ovaj zahvali na tome, bar prema uputima saopštenja Vlade medijima, što je majčica Rusija glasala protiv Rezolucije o genocidu u Srebrenici, na koji je, opet mlađani Vučić, pre 27 godina pozivao.

Tako je Vulin, koji bi sledstveno svakoj iole razumnoj misli, kao i njegov šef Aleksandar Vučić, odnosno Ivica Dačić, zbog inspirisanja na ratne zločine i zavijanja u crno kako drugih naroda bivše Jugoslavije, tako i sopstvenog, 2000. godine i nakon petooktobarske revolucije dobio minimum zabranu na doživotno javno angažovanje, zapravo dobio priliku da tu crninu produbljuje.

Nešto ovde „radi“ opasno protiv nas…

Možda smo to mi sami, a možda smo opet samo to mi sami. Nasilje naslednika i promotera krvoločnog režima je, prema navedenim karakteristikama, ogromno.

Koketiranje opozicije i navedene kritičke javnosti sa ovim navodno nacionalnim temama – kako su Srbi ugroženi u drugim državama – a koje naciju guraju u sve dublje dno, razume se da je tome doprinelo, odnosno da ga je ključno odredilo – da mi skoro trideset godina nakona genocida, ratnih zločina, siromaštva i nakaradnosti delovanja nekolicine zlikovaca i dalje ih imamo na vlasti.

Svima ovima koji se i dalje koprcaju u opozicionim redovima i kroz zube, jedva možete da ih čujete, više od dve decenije posle da priznaju – da su Vučićevi radikali, Dačićevi socijalisti kao i Vulinovi julovci bili ratni zločinci, neka je na čast. Njihov udeo u ovoj katastrofi kao i onome što sledi, veći je od bilo čijeg, jer se od njih očekivalo upravo suprotno. Kukavice su to.

I, to je jedna gotovo neverovatna činjenica. Koja ubija i isteruje nas iz naše države. Ko se bude spasio, neka ugasi svetlo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.