Vučić i Kurti nisu isti

Da je drugačiji slučaj, da danas na vlasti nisu nosioci katastrofalnih političkih odluka i njihovi zagovornici, sasvim je izvesno da takva prilika u ovdašnjoj javnosti ne bi bila preovlađujuća.

Naime, evidentno je potpuno apsurdno očekivati da nosioci aktuelne vlasti iz Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića, Srpske radikalne stranke, osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, odnosno glasnogovornika Jugoslovenske levice Mire Marković, danas priznaju svoju odgovornost za takozvani gubitak dela teritorije.

A to je samo jedan aspekt, koji se odnosi na odgovornost prema građanima Srbije, kako na njihovo sramoćenje opterećenjem brutalnim ratnim zločinima na koje su ih Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin inspirirali, krajem devedesetih godina, tako i na činjenicu da im se, pod vlašću navedenih političara, država teritorijalno smanjila.

Drugi aspekt okrenut je spolja, ali obuhvata i pomenuto sramoćenje građana Srbije, a to je neverovatno odsustvo čak i najelementarnije ljudskosti, koje se i nakon više od dvadeset godina od kraja rata manifestuje pojavljivanjem u javnosti bez izvinjenja žrtvama ratnih zločina na čija ubistva su tako predano i pomno inspirisali kao potrčci najkrvoločnijeg trija na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata – Miloševića, Šešelja i Marković.

U ovdašnjoj javnosti, usled protoka vremena od monstruoznih zločina nad kosovskim Albancima, te brutalne medijske propagande i pokušaja zataškavanje sopstvene odgovornosti za smrt, glad i bedu na osnovu čega su posledično ratno profitirali, u crno zavili tolike ljude pa i sopstvene građane, preovlađuje zaborav i zamor od insistiranja na utvrđivanju odgovornosti i istine o tome kakva je bila uloga aktuelnih vlastodržaca u tom paklu. To je postalo sve prisutnije čak i u delu javnosti koji je uporno i godinama na tome insistiralo, zgroženo povratkom na vlast ratnozločinačke političke elite.

Ironija sudbine nalazi svoje uporište u tome da su Vučić, Dačić i Vulin danas prinuđeni da zaključe svoj posao na kojem su radili poslednjih 30 godina koliko se bave „politikom“. A to je da do kraja otcepe deo teritorije države kojom su vladali i vladaju.

Druga možda i značajnija „ironija“ nalazi se u činjenici da bez stida i srama sede s druge strane pregovaračkog stola sa predstavnicima kosovskih Albanaca koji su u svakom, osim u ovdašnjem društvu, kojim vlada ratnohuškačka elita, prepoznati kao žrtve politike Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, čiji su lajavi, besni psi i protagonisti bili upravo Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.

Dakle, ovde nije reč o srpskom narodu i građanima već imenom i prezimenom vrlo precizno označenih ljudi o čijim zlodelima svedoči gotovo ceo njihov višedecenijski politički angažman, ali još bitnije – brojne sudski utvrđene činjenice o tome. Kritikovati Vučića i Dačića i označavati ih kao ratne huškače i profitere, dakle, ne da ne znači kritiku srpskog naroda, već upravo suprotno – sa građana Srbije skida odgovornost i ispostavlja ih u istinitom svetlu – kao žrtve nekolicine političkih hulja koje su ih zarobile da bi mogli da se neometano bogate i stiču privilegiju na njihovoj patnji i sramoćenju.

Grobnice sa telima kosovskih Albanaca širom Srbije posledica su politike Miloševića i Šešelja, a verbalni podsticaji i deo odgovornosti za tu tragediju i mrlju u srpskoj nacionalnoj istoriji snose oni koji trenutno odlučuju i iznova predstavljaju građane Srbije u dijalogu Beograda i Prištine, upinjući se da, najpre od njih, sakriju svoje uloge i učešće u zločinima. Pred ostalim im ni ne vredi da se kriju jer su odavno u celokupnoj međunarodnoj javnosti kao zločinci obeleženi.

Izjednačavanje Aljbina Kurtija, premijera Kosova, sa Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije, bez obzira na aktuelnost u kojoj se rešavaju konkretna pitanja funkcionisanja života običnih ljudi kako na Kosovu tako i Srbiji, stoga je u najmanju ruku neumesno, iako prilično prisutno.

Možda napomenuti da dok je Vučić dobio od države (Miloševića) stan kao ministar informisanja 1999. godine, zbog zasluga u inspirisanju na ubistva, kako spolja, tako i sopstvenih građana, kojima su zbog pogubne politike padale bombe po glavama, Aljbin Kurti je kao student i predvodnik demonstracija na Kosovu protiv Miloševića čamio u zatvoru u Požarevcu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.