Vučić je prebogat i sit, a mi?

Građani srpske nacionalnosti, koji su napustili svoje poslove i prepustili se volji Aleksandra Vučića i takozvanim mafijaškim strukturama na severu Kosova, uobličenim u Srpskoj listi, čekaju da, kako se najavljuje, isteraju žene i decu, bolesne, najpre, u protest kako bi izrazili svoj bunt protiv, očigledno je, neupešnog premijera Kosova, u kontekstu njihove integracije u državu Kosovo.

Vučić i Srpska mafijaška lista koriste najslabije u društvu da bi zaštitili svoje lične i sebične interese. Koliko je to odvratno. Baš kao i nemar i nesposobnost vlasti na Kosovu da takav slučaj predupredi.

Jer, nisu građani, bilo gde, u bilo kojoj državi, Srbi, Albanci, ili već „neki“. To su ljudi. Isti kao i svi drugi ljudi na bilo kojoj drugi tački planete, kako god da su ih imenovali moćnici i svi oni zaštićeni od tragedija koje očekuju i nalaze obične ljude, nas.

Moj brat Vinko danas emigrira u Holandiju. Amsterdam. Ima let u 17.45 časova.

Ne može ovde da preživi. Sreća pa ima opciju da „odleti“.

Ja nemam, kao i većina sugrađanki i sugrađana. Nemamo opciju da „odletimo“ na neko drugo mesto, jer je ovo korumpirano, nerazumevajuće, nedoraslo i tragično za život.

Evropski parlament usvojio je, s druge strane, upravo, da pristupni pregovori sa Srbijom treba da napreduju samo ukoliko Beograd podrži sankcije Rusiji i napravi znatan progres u reformama. Takođe, evroposlanici su podržali i da fondovi EU za Srbiju budu uslovljeni na isti način.

Kako je objavljeno na sajtu Evropskog parlamenta, nikakve alternative ne bi trebalo da zamene proširenje, i, takođe, trebalo bi reformisati proces donošenja odluka u pristupnom procesu i nove članice prihvatati kvalifikovanom većinom umesto jednoglasnošću. Dodaje se i da bi pristupni pregovori sa zemljama kandidatima trebalo da budu okončani do 2030.

Pa, da li je moguće? Da li je moguće da Evropska unija hoće da nas, obične ljude ostavi na milost i nemilost autokratskoj vlasti, opterećenoj groznom teretu ratnohuškačke prošlosti, najdublje korumpirane u sadašnjosti i izgledno je, najtragičnije budućnosti?

Jeste. Oni imaju pravila. „Drže se“ nečega da bi mogli da funkcionišu. Mi, građanke i građani Srbije, držimo se „slobodne“ volje Aleksandra Vučiča i Ivice Dačića, dvojice naslednika najvećih krvnika na evropskom tlu, nakon Drugog svetskog rata. Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.

Način na koji oni obezbeđuju glasove u ratom i siromaštvu traumatizovanom društvu jasan je svima. Nasiljem, brutalnom medijskom propagandom.

Ali, šta nam Evropska unija nudi? Kakav je njihov odnos prema očiglednosti tog nasilja?

Da nam ukinu novac i donacije?

Svaka čast na „pomoći“. Ostaćemo i bez te najgore zdravstvene i socijalne pomoći u Evropi, jer oni hoće, žele i misle da to tako treba da bude?

Vesti se menjaju i dolaze brzinom svetlosti. Dok završavam rečenicu, vidim i čujem da je predsednik Srbije dočekao diktatora, predsednika Azerbejdžana Iljhama Alijeva u Beogradu.

Alijevu je priređen svečan doček sa bataljonom počasne garde i deset počasnih plotuna, a nakon bilateralnih sastanaka, potpisano je sedam dokumenata koji bi trebalo da doprinesu unapređenju strateškog partnesrtva dve zemlje.

O čemu se radi?

Predsednik Srbije je čovek koji je odveo u smrt toliko građanki i građana Srbije dočekuje, verovatno, kao jedini predsednik države na evropskom tlu, diktatora čije su razmere zločinstva nad sopstevim narodom nezamislive iole razumnom čoveku?

Podsetimo, dosadno je, znam, Vučić je ratni profiter, on je čovek koji je pozivao u smrt i samoubistva zbog sopstvene i lične egzistencije. Stana, posla, a sad je već i nemoguće pratiti šta mu sve ide na savet, jer je na vlasti unazad deset godina.

Njegova „politika“ radi unazad tri decenije na rasparčavanju naše zemlje i ubistava naših sestara i braće drugih nacionalnosti i vera.

Time se hrani, a prebogat je, sit.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.