Foto: Luca MarzialePredsednik Srbije, Aleksandar Vučić, navikao je, a moglo bi se reći da je samo tako oduvek i umeo, odnosno znao – da ostavlja građanke i građane Srbije na cedilu. Tamo gde je ratište, glad i smrt, to je njegov teren da se izrazi, da profitira, da na bedi mazne popularnost, rejting, i, razume se, finansijski profitira.
On i njegova ekipa, svi u lancu tog mafijaškog režima…
I to nije preterivanje. Možda nekima neupućenima tako izgleda, onima koji o prošlosti pojma nemaju, a sadašnjost samo iz sopstvene guzice posmatraju.
“Srećom” pa uvek ima ratova, obogaljivanja nemoćnih i nedužnih, pa njegove “političke” sposobnosti mogu da dođu do izražaja. Kako u odnosu na sopstvene, tako i u odnosu na narode drugih država.
I, tako se on održava na vlasti. Tridesetak godina. Više od polovine svog života. Jer, ima tek 54 godina.
Poslednja vest o tome da je Srbija jedna od retkih država koja nije osudila napad Izraela na baze Ujedinjenih nacija u Libanu, iako u toj misiji ima čak 182 vojnika, podseća, bar autorku ovih redova, na tipično ponašanje jednog osionog autoritorca, a pogotovo na vreme kada je bio potrčko osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.
Ko ne izvodi zaključak da je ne samo za bošnjačke, hrvatske i žrtve sa Kosova, već i srpske, najodgovorniji režim balkanskih krvnika Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, tokom devededestih godina, na prostoru bivše Jugoslavije, već za to jedino okrivljuje “truli Zapad”, neka se sada ogleda u ogledalu i vidi tamo upravo sopstvenog “slobodarskog” predsednika, kako se Vučić sam predstavlja.
Ulizica moćnicima. Onaj koji ostavlja na cedilu, izlaže sopstvene građanke i građane u opasnost po goli život, kako bi ostvario svoje političke ambicije ostanka na vlasti.
Toliko dugo manipuliše i laže da je razradio sve mehanizme kako da dovede kako druge tako i pripadnike sopstvenog naroda u podređeni položaj, a da mu to retko ko zameri i zapravo uopšte i primeti – od nas potlačenih.
Koliko je Srpkinja i Srba svojom “političkom angažovanošću” ostavio na cedilu da se pretvore u ratne zločince ili žrtvuju sopstvene živote tokom ratova devedesetih. Koliko je Srpkinja i Srba ostavio na Kosovu na cedilu, pričajući im bajke da je Kosovo Srbija, dok je nekadašnju južnu srpsku pokrajinu lagano, stavku po stavku, predavao vlastima u Prištini. I dovodio im život u opasnost pod izgovorom da tako brane svoj dom…
Potom, koliko će građanki i građana Srbije da ostavi bez kuća, a zemlju, i na širem planu, mnogo dalje od njihovih kuća, zagadi tako što lobira za stranu kompaniju Rio Tinto da iskopava litijum…?
Tako da vest o tome da je ostavio 182 vojnika Srbije u Ujedinjenim nacijama bez osude napada Izraela na njih, hah, samo je kap u moru…
Srbija nije potpisala saopštenje osude većine zemalja koje imaju svoje mirovnjake u Libanu, a to su gotovo sve zemlje Evropske unije.
Podsetimo da aktuelna vlast Aleksandra Vučića naveliko prodaje oružje Izraelu. Srbija je ove godine, prema po podacima BIRN-a do septembra u tu zemlju izvezla oružje u vrednosti od 23 miliona dolara.
On “valja” oružje, “valja” ljude. Za Rio Tinto, za izraelske ratne zločine… Ko da više, ko da manje, građanke i građani Srbije su tu, kad već više ne može da raspolaže i ugrožava svojom ratnozločinačkom propagandom živote drugih naroda.
Odavno sam napisala kolumnu da se genocid vratio kući. I, nažalost, gotovo pri svakoj sledećoj kada je pišem, ona mi se vraća.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
