Vučić povratnik

Vučić jedino u čemu, za sada, uspešno balansira jeste zatrpavanje korupcije u kojoj je duboko zaglavljen „svetskim“ temama. Ratom, patnjom, glađu i pretećim, sve dubljim siromaštvom. Ostankom bez osnovnih izvora i održivosti života. Onako kako ga poznajemo sad. To je život sa strujom, hranom i krovom nad glavom.

To je život gde bar većina građana ima toplu vodu da se okupa. Za razliku od mnogih koji, iako su u manjini, ni do sad to nisu imali, poput medijski eksponiranog silovatelja, kojeg je đubre od tabloida uspelo da uhvati tako ostavljenog na ulici i da porivom za sahranivanjem žrtava razotkrije lice ovdašnje desetegodišnje vlasti Srpske napredne stranke i njihovog glavnog urednika Aleksandra Vučića u najočiglednijem svetlu.

Srbija je unazad trideset godina, od kada se njen predsednik i bavi politikom i huška na rat, učestvovajući aktivno kao glavni glasnogovornik smrti za građane druge nacionalnosti, a time, posledično, i za svoje, poput tog nasilnika koji je nakon, očigledno je teške i duge robije, izbačen na ulicu da ponovi zlodelo, pa da se vrati u zatvor.

Jer, šta se tu može… Uglavnom se u tom smeru kreću odgovori… Takav je sistem. Zapravo je teško koruptivan i zaokupljen širenjem mržnje prema drugima, nacionalistički i opako fašistisčki. Svaki njihov potez, svaki potez čelnika ove države je usmeren na to da zadrže privilegije koje su stekli krađom i drugim nepočinstvima. Uglavnom, krađom, istina je. Sad je pitanje za njih, čelnike i upravitelje našim, novcem građana Srbije, samo kako ne otići u zatvor jer je pitanje, takođe, da li bi se mogli ikada vratiti na svoje prirodno stanište. Poput silovatelja, koji se vratio na ulicu. Oni bi teško mogli da se vrate i uživaju u svojim bogatstvima koja su krađom stekli. Kao i da se više ikada bave „politikom“, javnim poslom, onim, razume se, koji se odnosi na ratna huškanja, zveckanje oružjem i zloupotrebom javnog dobra.

Jer, jedino to on i ume da radi.

Aleksandar Vučić je profesor, doktor smrti i gladi. Svaka njegova pozicija u poslednjih trideset godina imala je takve posledice. Kad bi se dogodile društvene okolnosti koji bi odrazile i realnost nekakvog drugačijeg uticaja, on bi se tada još više i jače angažovao da se prilika vrati na pređašnje, gore stanje. Zato što on od takvih prilika živi, hrani se, stanuje, putuje… Živi, takoreći, svoj život.

Silovatelj povratnik, izložen „prilikom“ puštanja na ulicu bez ičega, nezaštićen od sebe samog, dobio je „popularnost“ i, verovatno će zbog te popularnosti i da strada, jer će ga samoorganizovani građani kamenovati na ulici. Na ulici na kojoj spava jer nema gde drugo. Zato što se Srbija, država i sistem toliko snažno iscrpljuje u odbrani „državnih“ interesa, odbrane, nemoguće je uopšte ozbiljno razmišljati, dok se ovakve reči ispisuju – odbrane Kosova.

Dok „brani“ Kosovo vadi lovu iz budžeta i džepova građana Srbije, nasilnike, nezaštićene od sebe samih pušta na ulicu da povećaju spisak žrtava, a hladna je svaka zima. Ova će možda biti hladnija, ali ovde je unazad trideset godina svaka zima prehladna. Manje ili više. I gladna i hladna. I nasilna.

Paradigma takve hladnoće, gladi i nasilja je predsednik Srbije. Poremećenosti i sunovrata svih elementarnih ljudskih vrednosti. Iskoristiće on ovaj intervju sa beskućnim silovateljem da građanima poremeti i ovako poremećenu i teško oštećenu pažnju na suštinka pitanja, a to je da niko ne sme biti bez krova nad glavom i osnovnih sredstava za život. Da niko ne sme biti siromašan dok mu se predsednik i njegova ekipa davi u bogatstvu. Na svim nivoima njegovih „prijateljstava“.