Vučić sa svojim „krvavim rukama“ ne bi ni trebalo da prizna Kosovo

Nema ratno huškačke retorike, nema nadaleko opažljivih vređanja političkih neistomišljenika, izraza mržnje prema narodima druge nacionalne i verske pripadnosti, podizanja vojske, policije, stvaranja atmosfere neizvesnosti o tome hoće li sutra biti hleda i struje…

Nema toksičnih vesti da se njima izlože siromašne građanke i građani, koji su za Novu godinu i Božić istrošili i ono malo novca koje imaju na raspolaganju.

Nema specifičnosti koje su odlikovale 360 dana u godini, a to su rat, glad, smrt i njima slične pretnje. To je „poklon“ vlasti Srbije za novogodišnje praznike svojim građanima. Njihova medijska strategija o gorepomenutoj „milosti“.

Ostavljaju nas na miru tih par dana. Ali, kao i svemu „lepom“ i tome je došao kraj.

Kako bismo zaboravili iznova na to da nemamo novca i da većina nas živi u teškom siromaštvu i izvan privilegija njima dostupnim, pogotovo nakon malo odmora koji, dokazano je, negativno utiče na poslušnost i slepo verovanje onima koji njima manipulišu, kreće nov izliv mržnje prema onom „drugom“ i veštački, zarad ostvarenja ličnih ciljeva, izazvanih sukoba.

Kreće iznova tih 360 dana u godini ponora u još dublje siromaštvo, zamagljene odgovornosti i njenog prebacivanja na prilike na koje vlast u Srbiji navodno nema uticaja.

Primera radi, prvi takav slučaj dogodiće se odmah nakon pravoslavnog Božića. Predstavnici EU, SAD, Francuske i Nemačke trebalo bi nakon božićnih praznika da posete Beograd, kako bi ubrzali rešavanje kosovskog pitanja. Izvestile su režimske novine – Novosti.

Beograd bi prvo trebalo da posete specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lakčak i specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar, zajedno sa izaslanicima francuskog i nemačkog predsednika, Emanuelom Bonom i Jensom Pletnerom, dok su nakon toga moguće posete i drugih zvaničnika.

Novosti navode, onako kako im je vlast Aleksandra Vučića naložila da napišu,, da je cilj tih poseta da se srpski državni vrh ubedi da pokrene političke pregovore sa Prištinom, koji bi bili zasnovani na francusko-nemačkom predlogu, odnosno predlogu Evropske unije za pitanje Kosova.

Biće tu drame… Kukanja i motike. Ali, samo za nas, siromašne ljude. Čijim životima Aleksandar Vučić upravlja. Ostalo su podešavanja za ono što mora da uradi a što je toliki niz godina izbegavao. Zato što je kukavica i zato što je korumpiran i plaši se isključivo za sopstvenu sudbinu. Da bude otkriven u svakoj neistini koju je izgovorio i svim zlodelima koje je počinio.

Loše je podjednako da Aleksandar Vučić prizna, kao i da ne prizna Kosovo. Političar koji je inspirisao politički na smrt i zločine nad kosovskim Albancima tokom devedesetih godina, nemilice gurao na ratišta sopstvene građane da budu samoubice ili ratni zločinci pod komandom krvnika i podanika Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, Radovana Karadžića… dok je sopstvenu sopstvenu stražnjicu čuvao upravo takvim postupcima – ne može i ne treba da prizna nezavisnost Kosova.

Krvave su mu ruke.

Takođe, takav čovek ne može da koči proces priznavanja, i to iz istog razloga. On ga je svojim tridesetogodišnjim „političkim“ delovanjem izdvojio iz Srbije i to tako što je pobijeno 10.000 kosovskih Albanaca, naših sestara i braće.

Takav „političar“, pogotovo što u prethodnih deset godina ništa nije uradio da se na bilo kakav, pa i najmanjim gestom i načinom iskreno pokaje, kao čovek, a to bi značilo, usled veličine greha, odbijanje učešća u javnom životu (kad već nije bilo lustracije), sa stanovišta elementarnog morala, ne sme da donosi nikakve političke odluke.

I to ne bi trebalo da bude „naša“ odluka, već njegova, lična, kada danas ne bi bio umešan u toliko duboku korupciju. Za razliku od devedesetih, sada korupciju „pokrivenu“ samo pretnjama ratom, a ne i istinskim.