Vučićeve fine, mekane batine

Sigurno je u tim prostorijama (moguće i školskim učionicama, kancelarijama ili sobama za sastanke po javnim ustanovama), gde su dolazili nasilnici sa kapuljačama spremni da rascopaju glave svojim sugrađanima, postojala neka kutija puna gumenih čekića dok je pored bio niz motki naslonjenih na zidove.

Nasilnik, obučen prikladno za „fajt“, javlja se na zadatak i poziv Srpske napredne stranke, parapolicije ali, svedočili smo, i one regularne, iz kutije uzima čekić, stavlja u džep jakne, uzima motku, zamahuje blago njom, da bi osetio kako se kreće kroz prostor i seče vazduh.

Čekić i motka postaju njihovo vlasništvo, a ako se odbiju ili polome od siline udarca po siromasima, pobunjenim građanima, nije problem, jer, dobijaju nasilnici od svojih šefova uveravanja da ima toga još. Sasvim dovoljno.

Nasilnici, koji platu zarađuju izražavanjem različitih „sposobnosti“ od kojih je kod njihovog poslodavca, Aleksandra Vučića, najcenjenija ona koja se odnosi na prebijanje pobunjenika protiv njegove vlasti, zapravo se ni po kakvim privilegijama, osim onih da su naoružani i da im je posao da tuku svoje komšije, rodbinu i ostale sugrađane, ne razlikuju od onih na koje im je naređeno da fizički nasrću.

Izvesno je da su im plate mizerne kao i većini građana Srbije, ali bar ne moraju da rade teže fizičke poslove u logoraškim uslovima karakterističnim za većinu radnih mesta u Srbiji.

Ti batinaši sa čekićima i motkama made in Vučić zapravo su čuvari logora, koji udaraju zatočene na prinudnom radu kako bi ih dok skapavaju gladni i bolesni iznurivali do besvesti i konačnog kraja života u bedi, eksploatišući budućnost njihove rođene ali one daleke, još nerođene dece.

Problem je što nisu još dovoljno svesni da su i oni logoraši, baš kao što jeste bio slučaj po svim logorima, da se iz redova zatočenih biraju pojedinci koji će da tuku one sa kojima su do juče bili u blatu i krvi do kolena i zajedno besomučno korišćeni da rade isključivo sa ciljem sticanja bogatstva odabranih od strane ideologa logoraškog života.

Onog zaduženog za brojanje njihovih krvnih zrnaca.

Taj posao logoraša da prebijaju druge logoraše i drže ih u funkciji dokle god mogu da daju i najmanji doprinos blagostanju nekolicini koja čini vladajuću elitu deluje, međutim, i najnečasniji, jer je najslikovitiji u svom odvijanju.

Kad batinaš udari svog, istog kao što je i on sam, pa se zapravo i ne vidi ko je ko, osim po specifičnim motkama i čekićima made in Vučić, u ovom konkretnom, prošlonedeljnom slučaju, preusmerava se bes i fokus potrebe za kaznom i odgovornošću sa istinskih zločinaca, nalogodavaca, na neposredne izvršitelje takvih naređenja.

Gotovo isto tako jadne i bedne, ucenjene, sa prilikama izražavanja neljudskosti i kukavičluka.

Istina, prvo oni moraju da se pregaze da bi se stiglo do kule u kojoj sede nalogodavci, koji gledaju kako se narod bode noževima, kako slepo i bespomoćno prati diktat onoga što su mu priredili, jer drugačije ne bi mogli da se izdvoje i žive kao bogovi na grbači, patnji i nesreći 99 odsto podanika kojima vladaju.

Izvesno je, dakle, da je planirana stvarnost, ona neophodna za očuvanje privilegija zločinaca unutar režima Aleksandra Vučića konačno počela da se ostvaruje.

Građani Srbije, logoraši, Vučićevi zatočenici u siromaštvu i bolesti počeli su da se tuku međusobno.

Motka je do sada bila simbol u opisivanju tragedija zamišljenih i pretpostavljenih građanskih sukoba i rata, a od prošle subote se opredmetila i zaista pojavila u rukama, po leđima, glavama običnih ljudi.

Gumeni čekić, ipak, jeste „kreativni“ detalj i svojevrsno iznenađenje.

Sa strane gledano, u tom udaranju, nije bilo jasno ko je ko.

Da li su ovo „naši“ ili „njihovi“? A to jeste i najveća istina, ta varka koja je osnova tako postavljenog pitanja, jer je jedina istina da su svi oni „naši“.

Jedini koji su zločinci danas su oni koji su do juče bili i pravi ratni zločinci i huškači, koji su dvadeset godina od ratova, sa topova, mitraljeza, bombi prešli na motke i gumene čekiće i suzili prostor nasilja na sopstvenu državu i građane.

Ništa drugo se od njih nije se ni moglo očekivati.

Kao ni od nas, da se recimo suprotstavimo nameri da nas ovako zatoče, jer imamo posla sa iskonskim zlom, genocidašima, kopačima grobnica, uživaocima u prizorima leševa kojima su sa zadovoljstvom, nakon ubistava, dičili.

Imamo posla sa Vučićem, Dačićem i Vulinom, kao i naknadnom ekipom koja im je pohrlila u društvo – negadljivcima nad navedenim činjenicama i zlodelima njihovih šefova.