Vučićeve neotkopane grobnice

Čini se da je takav sled logičan, gotovo prirodan, s obzirom na to da su na vlasti portparoli i sekretari ratnih zločinaca – Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Mire Marković – koji su u službi navedene trojice predatora predano radili na tome da se danas građani obe države nalaze u sukobu, nemirima i svaki čas mogućem eksplodiranju nasilja većih razmera.

Reč je, razume se, o Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću, Aleksandru Vulinu…

Sećamo se i „uspešnijih“ vremena sa stanovišta ratno-zločinačke politike iz devedesetih, kada su njihove reči, reči Aleksandra Vučića sa mesta ministra u vladi Slobodana Miloševića, čija je desna ruka bio Ivica Dačić, uzrokovale bombe na građane Srbije, s obzirom na to da su srpski tenkovi gazili po kosovskim kućama, dok su za njima išli kamioni u koje su utovarali leševi.

Leševi za „sejanje“ po Srbiji, u grobnicama, od kojih su najveće jame smrti otkrivene tokom vlasti ubijenog premijera Zorana Đinđića.

Premijera ove države koji je spakovao zločinca i diktatora u helikopter i poslao u Hag.

To će ostati verovatno kao jedna od najlepših slika i zapamćeno kao najdragoceniji čin političkog rukovodstva Srbije u novijoj istoriji. Sasvim slučajno izabranog a potom streljanog – premijera Đinđića.

Jer, on je isporučio Slobodana Miloševića Hagu. On je iskopao njegove leševe. Pokazao ih je građanima Srbije.

Tu najtragičniju posledicu inspirisanja i stvaranja ambijenta za ubistvo od strane onih čiiju je politiku porazio a potom od nje stradao.

Juče je bio taj dan, 25. januar, kada je formirana takozvana prva srpska, demokratska vlada, pre pune 22 godine.

Koju je formirao streljani premijer Zoran Đinđić. Premijer koji je otkopavao grobnice sa telima kosovskih Albanaca. Zamislite. Mrtva tela dece, žena i starih…, i direktno uperio prst u počinioce tih zločina zbog koji je danas, sasvim je izvesno, Kosovo nezavisna država.

Zbog krvnika, ratnih profitera, bezdušnih glupaka i zlotovora, spremnih da zastupaju, narede ili podržavaju najbrutalnije ratne zločine. Da ne trepnu. Već uzmu ključ od stana dobijenog od države za vreme bombardovanja Srbije, u vreme ministrovanja…

Niko od njih, tih žrtava, čije su kosti rasejane po Srbiji nije nosio uniforme Oslobodilačke vojske Kosova. A, i da jesu.

A, oni koji su posle više od dve decenije od tih najkrvavijih dana na Kosovu, danas na vlasti u Srbiji i „suočavaju“ se izazovima priznanja nezavisnosti nekadašnje južne srpske pokrajine, nosili su ista odela i tada i sada.

Skupocena odela namaknutih na smrti, gladi i siromaštvu građana u čije ime su povlačili poteze sa vrha vlasti. I tad – i sad.

Dok predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, u Beogradu, iz svog kabineta, sa pozicije uživaoca privilegija jednog korumpiranog političara, kuka i jadikuje nad svojom sudbinom jer mora da potpiše priznanje kosovske nezavisnosti, Srbi na Kosovu, ni krivi ni dužni, egzistencijalno ucenjeni i iskorišćeni kao topovsko meso za skrivanje zločina nekolicine bednika, među kojima je izvesno i ponajviše upravo vladar Srbijom, snosiće sve posledice Vučićeve prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Ipak, ono što je možda još više zastrašujuće, iako je možda nepristojno isticati sa stanovišta određivanja i ukazivanja na najveću odgovornost, koja neminovno pripada predsedniku Srbije, nastupi opozicije, koja nije u stanju ni da se približi suočavanju sa posledicama nacionalističkog pristupa na osnovu kojeg dobija političke poene i novac za svoja štetna baljezganja – oduzima nadu.

Nadu da će ikada neko ponovo ovde iskopati grobnice, pokazati prstom na dželata i spakovati ga da odleti tamo gde mu je mesto.

Daleko odavde.