Naravno da vlast Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Aleksandra Vulina želi da izazove sukobe u susednoj Crnoj Gori, da pokušava da negira tamošnju naciju i ugrozi im identitet.
Naravno i da poglavari Srpske pravoslavne crkve stoje na tom istom zadatku. Jasno je i da je patrijarh Porfirije stavljen u službu predsednika Srbije, a ne crkve.
Isto tako je više nego očigledan uticaj koji je SPC imala na ishod izbora u Crnoj Gori, pad tridesetogodišnjeg režima Mila Đukanovića i da je uz njen blagoslov i dopuštenje sastavljena nova vlast na čelu sa Zdravkom Krivokapićem.
Međutim, da li su to dovoljni razlozi da se odavde, iz Beograda i Srbije, sa dobrom namerom i željama da prestane koban uticaj ovdašnjeg režima na prilike u Crnoj Gori, sastavljenog od ljudi koji imaju tridesetogodišnje iskustvo ratnog huškaštva, raspirivanja mržnje, političke odgovornosti za smrt i glad tolikog broja naroda bivše Jugoslavije i sopstvenog, daje neizostavna podrška predsedniku Milu Đukanoviću?
Kao što to čini najveći deo onih koji su dosledno na antinacionalističkim stanovištima i kritički se odnose prema ulozi Srbije u ratnom razaranju.
Može li se, recimo, ako već postoji potreba za zauzimanjem stava o situaciji u susednoj državi, kritikovati upravo ono što dolazi iz Srbije i što utiče na tamošnje društvene procese, a da se argumentacija ne oslanja i ne pronalazi ishodište u bezuslovnoj podršci režimu Mila Đukanovića, koji je, ako nije problem reći, u mladosti uživao u čarima političkog promiskuiteta, da bi kasnije navukao burku sa agendom prihvatljivog i prepakovanog narativa.
Kritika uloge sopstvene države i vlasti u događanjima u susednoj državi održiva je, smislena, u sekundarnijim tumačenjima čak i jedino pristojna, pogotovo ako je reč o političarima kao subjektima donošenja tih sudova.
Zašto se staje na stranu navodne odbrane od kobnog uticaja srpskih ratnih profitera čoveka koji vlada Crnom Gorom već tri decenije, a koji je, pritom, ako se već donose sudovi, najpre opterećen takozvanim četništvom, od kojeg se, kroz pojedinačne primere, kako svedoče crnogorski građani, posmatrači prilika u svojoj državi, do danas nikada nije ogradio, priznajući ih, već upravo – zataškavajući i ućutkivajući svedoke.
Reč o predaji više od 100 Bošnjaka, civila i izbeglica, tokom rata u Bosni, u ruke Mladićevim i Karadžićevim hordama da ih pobiju.
Da je posle davao podršku žrtvama Miloševićevog režima, da je zauzeo stavove koji su drugačiji i potpuno suprotni ratnozločinačkoj i nacionalističkoj ideologiji, niko ni ne može da spori, niti je to potreba.
Ipak, kada samo jedan običan čovek, jednak sa svim drugim ljudskim bićima, vlada tri decenije i u tome ne vidi problem, javnost svedoči različitim fazama kroz koje on prolazi, dokazujući, upravo po tome koliko dugo vlada, da su ti prolasci i promene sa ciljem daljeg opstanka na vlasti.
Milo Đukanović kada poziva narod na ustanak, na pobunu protiv države i vlasti koja ga je oborila na izborima, koja je, možda nije vreme i mesto naznačiti, ali ipak – prvi put posle koliko decenija zaplenila tone droge pristiglih u njihovu državu, koja ulazi u institucije sistema, oduzimajući mu moć i uticaj koji nije ispuštao unazad trideset godina, bez ikakve loše namere, ostrašćenosti, nameće se, gotovo je nemoguće izbeći jedno pitanje.
Šta Đukanović, koji je samovoljno 30 godina na vlasti u CG, još sve brani?
Osim crnogorski identitet i državnost, koju, kako tvrde njegovi podržavatelji, Srbija želi da otme, što je apsolutna istina i nije sporno sa stanovišta težnji ovdašnje aktuelne vlasti, kojima svedočimo kad god progovore o Crnoj Gori.
Oslobađanje od Vučićevog opakog i otrovnog uticaja i kritički odnos, preciznije gađenje prema takvoj politici neodgovornosti, neosetljivosti, mafijaškog i napada svojstvenih okorelim zločincima i nasilnicima, može da bude zastupljen i izražen u istovremenosti nedavanja slepe podrške jednom, isto tako, okorelom vladaru, i to samo iz činjenice dugotrajnosti njegove vladavine.
Ako ostale okolnosti, optužbe, sumnje zanemarimo.
Đukanović je bogat čovek.
Bogatstvo je stekao verovatno preko plate premijerske ili predsedničke, unazad tri decenije, jer bi ga bilo kakvo bavljenje biznisom stavilo, valjda, u poziciju sukoba interesa?
Što je, trebalo bi, odlika prve odbrane od visoke korupcije. Ili, neko možda zna i ume da opravda taj fenomen.
Većina građana Crne Gore, pak, živi sa par stotina evra mesečno.
Siromaštvo, nerazvijenost, generalno, teški uslovi života nisu izmišljena društvena slika u susednoj zemlji. S druge strane, uslovi života njihovog predsednika drastično odudaraju od tog proseka.
Samo to da uzme u obzir. Ništa više. Pa, već je sramota u borbi protiv ogavnog nacionalizma, namera srpskih političara i crkve da uzurpiraju, omalovažavaju, satiru identitet građana Crne Gore, stati iza jednog takvog političara, sa navodnim dobrim namerama i poštovanjem prema građanima koju ovdašnja vlast nemilice napada i vređa na nacionalnoj osnovi.
Ili, postoji kontraargument i tome?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.