Od početka NATO bombardovanja SRJ prošlo je 25 godina. Nakon bombardovanja koje je počelo je 24. marta 1999. i trajalo do 10. juna iste godine, 5. oktobra 2000. godine, režim Slobodana Miloševića, pao je konačno sa vlasti u Srbiji.
Međutim, ne i njegovi naslednici. Predvođeni Ivicom Dačićem, sve vreme su, i nakon poraza njihovog lidera, isporučenja Hagu, smrti, u pritvoru, brojnim presudama najvišim generalima vojske za najteže zločine protiv čovečnosti na Kosovu, u vrhu vlasti i dan danas.
Nelustrirani, u ovdašnjem javnom mnjenju nikada označeni kao odgovorni za zločine prema sopstvenom i drugim narodima, može se reći da u kontinuitetu, unazad trideset godina određuju sudbinu građanki i građana Srbije.
Rezultati su evidentni. Razorena zemlja, teško siromaštvo, jedan od najgorih sistema zdravstvene i socijalne zaštite, nizak nivo obrazovanja i kulturnog razvoja, s jedne strane, i pretnje novim ratovima i sukobima od strane političke elite koji žive u ogromnom bogatstvu naspram većine ljudi. NJihovo grčevito čuvanje pozicije vlasti kako bi zadržali privilegije stečene na muci potlačenog naroda.
I dok gotovo svake godine kada se obeležava početak NATO bombardovanja, koriste slabost i neinformisanost građana, na čemu su medijskom manipulacijom predano svih proteklih decenija radili, kako bi sebe predstavili kao žrtve ali i borce za slobodu srpskog naroda, uprkos činjenici da su mu zbog svoje neodgovorne politike sručili bombe na glavu, oni skrivaju i podatke o tome koliki je tačan broj poginulih.
Kao što skrivaju i istinu o tome kolika je njihova odgovornost zbog te vojne intervencije.
Postavlja se pitanje, zašto političkom sinu osuđenog ratnog zločinca pred sudom u Hagu, Vojislava Šešelja – Aleksandru Vučiću ni dan danas se ne sviđaju brojevi poginulih u NATO bombardovanju, već govori o više hiljada, ne izlazeći sa dokumentovanim tačnim brojem.
Evidentno je da bi mu sa pozicije žrtve i političkog portparola genocida, etničkih čišćenja i najbrutalnijih zločina počinjenih u ime građanki i građana Srbije tokom devedesetih godina, za politički profit odgovara da taj broj, iako ogroman i nemoguć za podneti – bude i veći.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo tokom NATO bombardovanja poginulo je 754 ljudi – 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Na teritoriji Srbije stradalo je 260 ljudi, u Crnoj Gori 10, a 484 na Kosovu.
Kao što krije tačne podatke o žrtvama bombardovanja, umnožavajući ih više desetina puta, isto tako skriva i zločine koje su srpske snage počinile na Kosovu i time stavile Srbiju u tragičnu situaciju da ih najsnažnija vojna sila bombarduje, bez obzira na polemiku o opravdanosti intervencije.
Pitanje koje građani Srbije i dalje mogu da postave zlikovcima koji su im razorili živote, domove, osiromašili ih i na kraju ih doveli u priliku da im se sruče bombe na glavu – srećom i dalje imaju priliku da postave odgovornima za takav slučaj. I 25 godina posle. Jer su oni, stvarnost je toliko surova – i dalje na vlasti u Srbiji.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.