Žrtvine žrtve žrtva

Nepristojnost kao određenje upućivanja tog pitanja, međutim, imajući u vidu različitost gore navedenih uslova života, zaobilazi one koji su se isticali ili se i dalje ističu zauzimanjem javnih funkcija sa pretpostavljenim visokim stepenom odgovornosti.

Ipak, istina je i da se unutar te grupe privilegovanih, po uslovima u kojima žive i rade, zaštićenijih i spokojnijih u odnosu na najveći broj običnih ljudi, daleko siromašnijih, bez prilika za isticanjem, obrazovanjem i dodirom sa mogućnostima ispostavljenim pred navedene izuzetke, nalaze oni koji su moćniji i koji nasiljem ućutkavaju i zastrašuju i sebi najbliže saradnike, po društvenom statusu sebi slične.

Dragan Marković Palma i Ivica Dačić nastali su na temeljima ratne politike, politike ratnih zločina i profiterstva na smrti i gladi, početkom devedesetih godina.

Na politici mržnje prema Albancima, Hrvatima, Bošnjacima, potom i Crnogorcima, Makedoncima, svima onima koji su mogli da posluže za utvrđivanje lažne slike o tome da su građani Srbije ugroženi, a da će ih oni svojim političkim delovanjem spasiti od sigurne smrti, otimanja imovine, imena i prezimena, kulture, identiteta…

To su radili tako što su podstrekavali sopstveni narod da čini zločine protiv čovečnosti, da juriša u samoubistva, predano radeći na stvaranju te lažne slike o ugroženosti i uterivanju straha, kolektivnog emotivnog stanja iz kojeg nije moguće prepoznati njihove mahinacije i zločinstvo kako prema drugim tako i prema sopstvenom narodu.

Onom, u čijem interesu bi trebalo da obavljaju javne funkcije, stečene pak medijskom manipulacijom i degradacijom svih vrednosti, na takozvanih slobodnim izborima unutar diktatorskog sistema.

Umesto obećane slobode i uklanjanja opasnosti po egzistencijalni, kulturni i socijalni status, ekipa političara iz devedesetih godina je malo po malo otkidala od stvarnosti i mogućnost zamisli kod većine građana o tome da su prevareni, pokradeni, toliko teško nasamareni da im je godinama sticano siromaštvo, neobrazovanje, kultura nasilništva, neloterancije i mržnje, demonstracije moći nad drugima, jedino prirodno, normalno, imanentno stanje u kojem se, raspoloženje je takvo, dobro snalaze.

Očekivati od društva, decenijama uništavanog od tih, jednih istih, koji su se na pozicijama i u prilikama ispoljavanja moći nalazili i na početku tog procesa, početkom devedesetih godina, kao što se, dodatno ojačani nagomilanim iskustvom, nalaze i dan danas, da progovori, osudi, ustane i bori se protiv nakaradnosti i nasilja moćnika nad sobom i ostalim podređenim članovima zajednice, osim što je nerealno, neosetljivo je.

Roditelji koji nisu uspeli da sačuvaju svoju decu od predatora, koji su duboko određeni i prinuđeni da žive i donose vrednosne sudove i zaključke na osnovu kriterijuma stvarnosti koju im kreiraju Palme i Dačići, koji nisu čak videli mnogo toga spornog u tome da im deca završe najpre kao žrtve seksualnog nasilja a potom, moguće je, i zaposlena, zavisna i eksploatisana u preduzećima za bednu ali jedinu moguću platu za goli opstanak, jesu deo te stvarnosti.

Razmere pakla i zla decenijama utemeljivane od strane nekolicine moćnika, zlikovaca i nasilnika u ovdašnjoj običajnosti, učinile su i mnoge, njima podređene, zlikovce i nasilnike nad samim sobom i svojom neposrednom okolinom, zapravo žrtvama.

Žrtvama koje ćute dok svedoče nasilju, odobravaju ga, nemaju saosećanja, saučestvuju, staju u odbranu dželata, ne žele da se unutar njihovog života bilo šta od navedenih nakaradnosti i metoda prisiljavanja i otimanja menja…

Jer, ovakva zajednica za njih, za nas, trenutno je jedina sigurna, iako naopaka i opasna po život, jedina je, a svaka pobuna vodi u neizvesnost i još dublju nesreću, u strah i strepnju i od same zamisli šta bi tek ti moćnici mogli da urade ako im se neko suprotstavi, ako su u stanju da čine ovakva zlodela. dok im je apsolutna većina pokorna.