Oslo, prestonica jedne od najbogatijih država u Evropi. U njemu se pale svetla najvećeg pozorišta toga grada, na svega dve stotine metara od mesta gde se dodeljuje Nobelova nagrada za mir (zgrada Gradske skupštine).
A mene hvata frka jer treba da izađem i uručim neku nagradu. Nemojte da me shvatite pogrešno – scene i reflektore volim još od kada sam svirao u rok bendu. Ali s obzirom na to da izlazim pred publiku u kojoj sede najeminentniji svetski disidenti – ljudi koji su peške na štakama pobegli iz Severne Koreje da bi napravili svoje nevladine organizacije, žena koja rukovodi najvećom kampanjom protiv ženskog obrezivanja (FGM), i predsednik Maldiva i heroj borbe protiv klimatskih promena Mohamed Našid („Maldivski Mandela“), premijerka Norveške, i još jedno 250 neverovatnih ljudi i žena… trema je i te kako prisutna.
U ruci držim statuu tešku šest kilograma. Ona simbolizuje Boginju demokratije, koju su kineski studenti podigli tokom protesta na trgu Tjenanmen u junu 1989. godine, a meni je zapala uloga Fej Danavej, koja treba da po otvaranju (prave) koverte kaže „And the winner is“… I dodeli najprestižniju nagradu u svetu aktivizma – onu koja nosi naziv po češkom pesniku i državniku Vaclavu Havelu. Ono što olakšava stvari jeste to da sa mnom na bini stoje laureati, tri simpatična momka iz Venecuele – Elio Kasale, Osvaldo Grasijani i Huan Andres Ravelj. Oni su prestižnu nagradu „Vaclav Havel“ za kreativno drugačije mišljenje dobili kao osnivači popularnog satiričnog veb-sajta „Bipolarna kapibara“ („El Chigüire Bipolar“). Potiču iz zemlje koja ima sličan mentalitet, radi se o ljudima koji dele vrednosti slične našim. A pre svega sam smiren i zadovoljan jer se radi o momcima koji znaju da se dobro zezaju, iako se takvo zezanje u njihovoj zemlji neretko plati zatvorom, pa i životom (poslednjih 60 dana u protestima u Venecueli poginulo je 59 osoba, na stotine njih je povređeno, a uhapšeno skoro 3.000). NJih trojica su, pored pomenutog veb-sajta, pokrenuli i vrlo gledanu humorističku veb-seriju „Predsedničko ostrvo“. Po svim odlikama predstavljaju nekakvu venecuelansku verziju NJuz neta. A kako odoleti njuzovcima…
Bez namere da širim priču o ulozi humora u diktaturama i bez želje da podsećam koliko satira čuva zdrav razum ljudima (bez obzira da li oni operišu u zatvorenim društvima ili se kao komedijaši izruguju ekstremistima i glupim potezima političara svih boja širom demokratskih zemalja), tek nanovo se pokazuje da je kreativnost najbolji lek za strah i najbolji motivator za ljude da se uključe u društvene procese. I naravno da sam ponosan što su baš ti ljudi dobili tu nagradu i što sam baš ja imao tu malenu ulogu nekoga ko im tu nagradu donosi.
U senci nagrada, ovogodišnji Oslo Freedom Forum okupio je veliki broj istinskih heroja današnjice: pored pomenute somalske psihoterapeutkinje i velikog borca protiv FGM-a Lejle Husein, tu su bili i prva avganistanska IT preduzetnica Roja Mahbub (koja je zbog svog posla u jednom trenutku morala i da napusti Avganistan jer su joj talibani pretili smrću), sirijski disident Abdalaziz Alhamza (kao student u Raki najpre organizovao nenasilne proteste i demonstracije protiv sirijskog režima, po dolasku ISIS-ovaca napustio Siriju i švercovanjem fotki i klipova svetu na društvenim mrežama pokazao kako izgleda život pod njima), ruski antikorupcijski aktivisti, novinari koji brane istinu na mestima gde je to rizik po život poput Bangladeša ili Konga, aktivisti za ljudska prava iz Venecuele, Burme, Nepala, Kube, Pakistana, Irana, Nigerije, Zimbabvea…
Pored uobičajenog fokusa na ljudska prava i demokratiju, Oslom su ove godine dominirale dve važne teme. Prva je bila da li postoji bolji lek za Severnu Koreju nego što su to sankcije i bombe, pa je tako na najinteresantnijem skupu na kojem sam učestvovao pomenuto da uprkos uvreženom verovanju, najsubverzivnije protiv milog vođe deluje mala grupa ljudi koja u „zabranjenu zemlju“ entuzijastično švercuje USB-ove u rancima (na njima se nalaze sapunice iz Južne Koreje), U zemlji ispranih mozgova, u kojoj su ljudi odmalena dresirani u uverenju da komšije preko granice umiru od gladi, same sapunice imaju veće subverzivnije dejstvo po Kimov režim od svih Glasova Amerike i Trampovih pretnji.
Druga interesantna stvar jeste ta da se tamo ovoga puta našla armija novinara zapadnih medija i gomila aktivista iz država koje smo godinama smatrali demokratskim, a koji su se najviše interesovali kako lekcije iz pokreta u diktaturama mogu da budu eventualno iskorišćene za odbranu demokratije. Neko svakako hoće da zaštiti svoju državu od Mugabea, ali je i zapadnom svetu evidentno potrebno to znanje zbog porasta broja populističkih vlada koje, bez obzira na to što su na vlast došle demokratskim putem, hoće da ukinu i po koju slobodu – Erdogan, Orban, pa i Kačinjski su primer za to. Bilo kako bilo, tajne nema, recept je isti – demokratske države nema bez aktivnog građanina.
Jer nijedna demokratska institucija bilo gde na svetu neće izdržati – ako je napuste građani.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
