"Crvena oseka" ili buđenje građanske svesti?

Region gde će socijalizam “sa ljudskim likom” imati šansu za “popravni” posle raspada Sovjetskog Saveza. I zbilja, mnoge od zemalja Latinske Amerike su uz široku narodnu podršku “stale na noge” i na mnogim poljima uspostavile politike jednakosti i socijalne pravde.

To izgleda, ipak, nije tako dugo trajalo, pa smo sada svedoci toga da se političko klatno Latinske Amerike polako vraća “udesno”. U Gvatemali su tokom 2015. zbog raširene korupcije organizovani svakodnevni protesti koji su doveli do pada predsednika Ota Peresa Moline. Krajem godine okončana je 12-ogodišnja vladavina porodice Kiršner u Argentini, pobedom Maurisija Makrija na izborima, a u Venecueli su Nikolas Maduro i Diosdado Kabelo, nespretni i vrlo autoritarni naslednici nekadašnje ikone “pink revolucije”, pokojnog Uga Čavesa, prilično ubedljivo poraženi na parlamentarnim izborima. Neprikosnoveni lider Bolivije i prvi etnički predsednik Evo Morales krajem februara ove godine neočekivano gubi referendum na kojem je priupitao građane “najviše države na svetu” da li bi hteli da mu dopuste da se još jednom kandiduje, a liderka najjače leve partije u Latinskoj Americi, predsednica Brazila Dilma Rusef, zbog korupcionaške afere na pragu je opoziva. Da ne zaboravimo: Kuba je uz crveni tepih dočekala Obamu 22. marta, a Rolingstounsi su nekoliko dana kasnije pred više stotina hiljada ljudi u Havani održali istorijski koncert.

Ideološko klatno… ili nešto drugo?

Većina poznavalaca prilika (barem onih ideološki neostrašćenih) saglasna je da ovaj proces ne mora nužno da ima previše veze sa ideologijom. Ono sto leži u korenu promene u Latinskoj Americi sprega je tri faktora.

Prvi je zavisnost ovih ekonomija od prirodnih sirovina, pre svega nafte – većina država svoj “socijalistički medeni mesec” dugovala je ceni nafte od skoro 100 dolara za barel. Sada kada je cena pala na oko 45 dolara jasno je da bukvalno svaka ekonomija koja postane “zavisna” samo od cene nafte, nezavisno od ideologije, od Venecuele preko Saudijske Arabije do Rusije, dugoročno nije stabilna.

Drugi je nizak kvalitet “isporučenih” usluga: od visoke cene javnog prevoza, klimave infrastrukture, do nestašice bukvalno svega (radnje u Venecueli podsećaju na srpske sa početka devedesetih).
Treći je nama bliska tema: nepotizam i korupcija. Bez obzira da li se radi o zloupotrebama “rodbine vladajuće elite” ili otvorenoj krađi u javnim (često sa naftom povezanim) preduzećima, građani Latinske Amerike pokazali su visok stepen aktivizma i protiv korupcije se bune uporno, kreativno – i ako je sudeći po rezultatima – prilično uspešno.

Za nekog ko posmatra društvenu mobilizaciju i pokrete kao siguran simptom “zdravlja” nekog društva je fascinantno u kojoj meri su društva Latinske Amerike demokratski sazrela i spremno koriste svoja prava da “učestvuju” u odlukama o budućnosti svojih zemalja. Demokratija – inače sve anemičnija i u defanzivi pred populistima svih boja širom Evrope – izgleda itekako “živi” na južnoameričkom kontinentu.

Vreme je da posle decenija stereotipa o latinoameričkim diktaturama – koji je iznedrio neke od najboljih knjiga svih vremena, poput Markesove “Jeseni patrijarha” ili još surovije studije “Ja, vrhovni” Augusto Roa Bastosa, Latinoamerikancima čestitamo na demokratskoj svesti i zrelosti i aktivizmu. U vremenu u kome američkoj demokratiji preti Tramp, a evropskoj puzeći puč desnih populista, uvek je dobro imati svetionik. Makar i tamo gde mu se najmanje nadaš.