Dvadeset godina kasnije

Napola iznenađeni, napola presrećni što smo se po prvi put, u čemernim godinama poraza, inflacija i izgubljenih ratova precizno prebrojali, i gle čuda: „nas“ je bilo više.

Onda je posle početnog knock downa vlasti usledio hladan tuš. Vlast koja je izbore izgubila rešila 19. novembra da ih poništi. Opozicioni lideri zabarikadirali su se u zgradu Skupštine, klinci sa fakulteta počeli su da dele letke. Tako je sve eksplodiralo. Prvo krug dvojke, pa Beograd, od Zemuna do Rakovice, pa Niš, Novi Sad, Kragujevac. Pa sve ostalo, od Subotice do Ivanjice. Ono sto pežorativno nazivamo „srednjom klasom“ ili „građanskom Srbijom“, te čudesne zime nekako se probudilo i reklo „Dosta!“.

To nismo očekivali ni mi koji smo bili na ulicama, ni trapava Miloševićeva propagandna mašinerija koja je prvo ignorisala proteste, zatim ih satanizovala presmešnim etiketama poput „Šačice izmanipulisanih“, „Fašista“, „Sila haosa i bezumlja“. DŽaba. Svaka Slobina laž sa državne televizije preko noći se pretvarala u duhovitu parolu na bedžu ili transparentu nekog od desetina hiljada studenata i stotina hiljada građana, koji su branili svoje glasove na ulicama Srbije. Uporno, po ozbiljnom „minusu“, uprkos nimalo nežnim kordonima policije, građani Srbije su pokazali celom svetu kako se brane izborna volja i građanska prava. Dan za danom, miting za mitingom, šetnja za šetnjom, štos za štosom, od beba koje su roditelji izvodili u kolicima do čuvene Baka-Olge, koja je sa najuređenijeg balkona u Svetogorskoj ulici svakog dana pozdravljala beskrajnu kolonu koja je marširala iza transparenta koji je obišao ekrane širom planete, popularne „Šetalice“, Beograd je ponosno pokazivao koliko je svet.

Ne, ovo nije priča o zajebantskim parolama poput „Voleo bih da živim u onoj zemlji iz Dnevnika RTS“, o klinkama iz zadnje klupe koje su otkrile koliko su hrabre i zaradile upale jajnika na ciči zimi, na improvizovanim izborima za Mis univerziteta ispred kordona u Kolarčevoj. Nije ovo priča o svim onim divnim glumcima, piscima i muzičarima koji su dobijali po leđima kad je policija tukla, zajedno sa nama, čak ni o najvećem protestnom rok koncertu u istoriji – Srpskoj novoj godini ’97. koja je okupila stotine hiljada ljudi, više od istorijskog Woodstocka.

Ovo je priča o jednoj generaciji.

Ta generacija koja se rodila negde između ’65. i ’80, dovoljno matora da pamti letovanja u Grčkoj i Dalmaciji i zimovanja na Jahorini, pionirske recitacije o bratstvu i jedinstvu, udoban život srednje klase i najbolju rok i new wave scenu u ovom delu sveta, a dovoljno mlada da joj devedesetih daju pušku i pošalju je da puca u nekog jer je taj Hrvat ili Bosanac, da dočeka da im nekad dobrostojeći roditelji rasprodaju kvadrate stanova i prodaju benzin iz kanti samo da bi opstali. Generaciji koja je u ta tri divna meseca pokazala da ne da na svoje vrednosti i svoju zemlju.

Dvadeset godina kasnije, tek poneka televizijska emisija podsetiće da je prva prava pobeda demokratije u Srbiji došla 4. februara 1997. godine, kada je čuvenim „lex specijalisom“ građanima Srbije vraćena njihova ukradena izborna volja. I koliko god da su pomogli OEBS, Evropa ili pop ikone poput grupe Prodigy, koje su, nadahnute tom borbom, odjednom pronašle Srbiju na mapi sveta, ta pobeda pripada samo i jedino građanima ove zemlje, od „kruga dvojke“ do Sokobanje, mojim gotivnim ispisnicima koji su nekako prevazišli svoju poslovičnu ravnodušnost i cinizam, i otkrili da se upornost i vera, gle čuda, ponekad i isplate.

Svaka generacija ima svoj momenat katarze. Ako smo se rodili prekasno za Woodstock i ’68, ako smo prespavali pad Berlinskog zida u Slobinoj nacionalističkoj histeriji, sećanje na ta tri meseca i tu malu ali važnu pobedu niko ne može da nam uzme. I skroz je normalno da sad kad ređamo sede, gledamo decu kako rastu i žalimo za „onim vremenima“, na to gledamo kao na mladalačku naivnost. I pomalo kukamo. Avaj, ne postajemo mlađi.

To, međutim, ne menja činjenicu da poruke i lajtmotivi tih buntovnih studentskih zimskih meseci i te kako rezonuju u vremenu današnjem. I zato je skroz u redu da se bez gorčine i naknadne pameti, posle dve decenije, setimo tog magičnog transparenta „Beograd je svet“: jer Beograd je bio, i biće svet taman onoliko koliko se mi Beograđani potrudimo. To važi i za nas proćelave matorce, i za klince koji dolaze i prave se da ih baš briga, i za one koji tvrde da nikad nije bilo gore, i za one koji, rekao bih mazohistički, na društvenim mrežama uživaju u atmosferi „što gore, to bolje“. Bilo je gore, onoliko… A bivalo je i taman onoliko bolje koliko smo sami izgurali. Fora je bila tada, i uvek, da shvatimo da to „bolje“ zavisi samo od nas.

I da tome učimo svoju decu, jer i njima će jednog dana garantovano da zapadne da popravljaju svet.