Emanuel Makron: novo-staro lice Evrope

… čoveku čije su inovativne ideje degolisti pre pola veka sa prezirom odbacivali, a kasnije od njega tražili savete za svoje nastupe ne pitajući šta košta. Legitimno je u startu pitati kakve veze tradicionalni politički marketing, propaganda i naročito ideje Mišela Bongrana imaju sa velikim uspehom mladog Emanuela Makrona (39), čoveka kojeg je na Napoleonovo postolje izbacio jedan pokret, a ne tradicionalna partija van čijih okvira do pre samo nekoliko godina nismo mogli ni da zamislimo polje iz kojeg će kandidat ući u odsudnu bitku za najviše funkcije.

Čini mi se – mnogo. Čvrsto nasleđe koje je ostavila francuska škola političkog marketinga iz perioda njenog nastajanja (mladi ljudi nose sveže ideje, a sveže ideje iziskuju neprestano podmlađivanje tima stručnjaka koji stoji iza političara, lidera, robe, sledstveno insistirajući na optimističkoj viziji sutrašnjice) imperativ je zahvaljujući kome danas na evropskoj pozornici imamo novo lice koje se savršeno uklapa u vrednosnu osu na kojoj počiva Evropa kakvom je naše generacije poznaju. Novo lice koje nije isplivalo na površinu zahvaljujući strahu birača ili učmalosti javne sfere, već zahvaljujući njihovoj nadi i želji da aktivno učestvuju u odbrani evropskih vrednosti i kreiranju novih šansi.

I nakon omaža Bongranu, vratimo se u 21. vek ka glavnom junaku naše priče i osmotrimo izbliza novog lidera Francuske. Mlad, energičan, sposoban (pogledajmo samo prvu konverzaciju sa Trampom i žestoko insistiranje na pariskom sporazumu o klimatskim promenama i borbi protiv globalnog zagrevanja, a znamo stav Trampa o tome), evrofil, zagovornik visokih moralnih standarda u javnom životu, pobornik sveopšteg pluralizma i vitalne demokratije, demokratije u pokretu. „Radiću na tome da ponovo izgradim vezu između Evrope i ljudi koji je čine, između Evrope i građana…“, „Tokom narednih pet godina moja odgovornost će biti da odagnam strahove, povratim naš osećaj optimizma i ponovo otkrijem duh vojevanja u težnji za pobedom, koji otelotvoruje francuski duh bolje nego bilo šta drugo“, neke su od rečenica kojima je Makron proslavio ubedljivu pobedu nad desničarkom Marin le Pen u drugom krugu izbora održanom 7. maja.

Šta su nedavni izbori pokazali? Nesumnjivo je da mejnstrim političke partije, najblaže rečeno, nisu privlačne i atraktivne širem krugu birača kao ranije. Čovek koji je osnovao pokret prošle godine, pozajmio od Obame brojne ideje aktivizma iz komšiluka i imao u predizbornoj fazi i malo te nezaobilazne sreće (slom Fijona i Amona), uspeo je da ujedini Francuze i osvoji dve trećine glasova u drugom krugu (uostalom i partija Marin le Pen je daleko od nečega što bismo mogli da podvedemo pod pojam mejnstrim organizacije, a ušla je u drugi krug). Pobeda Makrona je, nadalje, i snažna adrenalinska doza za građansku Evropu. Posle izbora u Austriji, Holandiji, i sada Francuskoj, ne možemo se oteti utisku da „šarm“ desnice i populističkih obećanja polako jenjava i gubi bitku sa pristojnošću, umerenošću i građanskim vrednostima koje se na svu sreću na našem kontinentu polako konsoliduju, tu nema dileme.

Međutim, svemu tome, kao uostalom i većini stvari, treba pristupiti oprezno i ne smetnuti s uma zamke kojima je posut put ka osvajanju ili odbrani sloboda. Ako bilo ko slepo veruje da je pobeda Makrona na izborima sama po sebi dovoljna da suštinski promeni način funkcionisanja Evropske unije, otkloni brojne probleme (nezaposlenost, Bregzit, izazove proširenja) i stvari vrati nabolje, treba najpre da se upozna sa procentom ljudi koji su u prvom krugu francuskih izbora suštinski glasali protiv EU. A on je ipak veliki. Dakle, EU se neće promeniti samim dolaskog proevropskih lidera na čelo država-motora Unije, već je potrebno mnogo toga što je trulo iz korena menjati u samom središtu Unije.

Nepobitno je ipak činjenica da je Evropa najzad dobija jednog novog lidera. Angela Merkel je odavno „usamljena“ na visokoj političkoj pozornici, a lepe reči koje je uputila na račun mladog francuskog lidera bude nadu da će saradnja država koje su stožeri EU u budućnosti biti veoma dobra i plodotvorna.

Makron je pobedio zato što je artikulisao nadu za građansku opciju. Bregzit je uspeo i Tramp je na vlast došao zahvaljujući kampanji u čijem je središtu bio strah – od ekonomskog sloma, imigranata, terorizma, vašingtonskog lobija, nije toliko ni važno. Suština je da je u korenu svega bio strah. Kada je na stolu strah od Sovjetskog Saveza, onda pobedi Regan, kada je na stolu strah od komunista, onda pobedi Nikson, kada je na tapetu strah od terorista, onda pobedi Džordž Buš mlađi, ali kada je u centru ideologije, marketinga, propagande – nada, onda pobeđuju tipovi poput Kenedija, Obame, i sada Makrona.