Kad komunista želi slobodnu trgovinu…

U senci toga ostao je Svetski ekonomski forum, koji je i ove godine u švajcarskom zimovalištu Davosu okupio biznismene, menadžere, političare i sve ključne donosioce odluka u svetu u kojem živimo.

A bez sumnje živimo u svetu i vremenu velike neizvesnosti, gde se redistribucija moći, i političke i ekonomske, obavlja znatno ubrzanije i nepredvidljivije nego, čini mi se, ikada ranije. Glavni proponenti globalizacije postaju lideri komunističkih partija, a u okruženju koje je iznedrilo kapitalizam kakvim ga znamo govori se o protekcionističkim merama.

Iako je pažnja dobrog dela svetske, a očigledno i domaće javnosti, usmerena na to kakve će poteze povući nova američka administracija kada je reč o odnosima sa Rusijom (slikovito da li će Donald Tramp krenuti u zagrljaj Vladimiru Putinu ili će to više ličiti na hladnoratovsku blokovsku podelu sveta), jedna druga, važnija tema, ostaje ispod radara, a to su spekulacije o mogućnosti da Vašington i Peking započnu trgovinski rat. SAD i Kina, su, zapravo, dve najsnažnije ekonomske sile današnjice, i sa pravom treba očekivati da će kontinuitet ili moguće redefinisanje njihovih odnosa imati najdalekosežnije posledice i najvidljivije se odraziti na život svakog od nas.

I tokom kampanje, ali i nakon pobede na izborima, novi predsednik SAD je govorio o tome da će napraviti veliki zaokret u američkoj politici, uvesti protekcionističke mere da bi zaštitio američku privredu od proizvoda iz Kine i Meksika, anticipirajući čak i trgovinski rat sa Kinom. Verovatno je to, između ostalog, razlog zbog kojeg je prvi put još od 2003. godine jedan kineski lider bio gost Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Obraćajući se učesnicima Foruma, a gledajući u novog lidera SAD, predsednik najmnogoljudnije zemlje na planeti Si Đinping rekao je da je „svaki pokušaj da se zaustavi razmena kapitala, tehnologija i proizvoda između zemalja nemoguć i suprotan istoriji“.

„Zagovarati protekcionizam je kao zaključati se u tamnu sobu – vetar će duvati i kiša padati napolju, ali će napolju ostati i svetlost i vazduh“, rekao je lider najveće komunističke partije na svetu na najvećem ekonomskom skupu današnjice. Tako smo došlu u krajnje čudnu situaciju iz najmanje dva razloga. Prvi je da Kina danas brani globalizaciju, a da najave otpora tom procesu dolaze upravo sa mesta gde je globalizacija i počela. Indikativno je i da danas koplja oko globalizacije lome upravo najveći dobitnici globalizacije, a to su SAD, Kina i, pokazalo se na očiglednom primeru prošle godine, Velika Britanija.

U obraćanju svetskim ekonomskim liderima, Si je obećao i da će Kina podstaći razvoj uređenijeg okruženja za investicije, omogućiti veću tržišnu slobodu stranim investitorima (jedna od primedaba upućivanih Kini je da u domaćem okruženju neguje restriktivnu politiku i džoint venčere u kojima jedna od strana obavezno mora da bude kineska firma), bolju zaštitu svojinskih prava i transparentnije i bolje regulisano tržište.

U suštini problema između SAD i Kina inače je već duže vreme to što Kina s vremena na vreme obarajući vrednost svoje valute juana kinesku robu čini jeftinijom, a svoje kompanije konkurentnijim na međunarodnom tržištu. Tramp je tako Kinu optužio tokom izborne kampanje za manipulaciju valutom i rekavši da je nepoštena u međunarodnoj trgovini, najavio da će povećati carinu na uvoz svih kineskih proizvoda na čak 45 odsto. Nakon izbora za predsednika čak je i otvorio jedno od najosetljivijih političkih pitanja za Kinu, tzv. „politiku jedne Kine“ (po kojoj postoji jedna Kina, koja uključuje i Tajvan), rekavši da će preispitati podršku SAD toj politici ukoliko Kina ne revidira ekonomske stavove.

Kao neko ko je pre četiri godine u Davosu izabran u mrežu Mladih globalnih lidera Svetskog ekonomskog foruma, zadovoljan sam činjenicom da su poslednja dešavanja naterale ekonomske elite da siđu sa “Olimpa” i pogledaju šta dešava u realnom životu. Srednja klasa, motor progresa, sve više gubi poverenje u državu i mejnstrim političare, a to je, po mom dubokom uverenju, direktno uticalo na dva ključna politička događaja u 2016 – Bregzit i pobedu Donalda Trampa.

U danima koji su pred nama ostaje da vidimo da li nas u budućnosti čeka sudar dve globalno najveće ekonomije. U tom sukobu svakako ne bi bilo sreće za nas, bilo bi pogrešno verovati u tako nešto. Imam jednu narodnu mudrost u koju verujem, a to je da bez obzira da li se slonovi biju ili vole, jedino što je sigurno je da će stradati trava koja se nalazi ispod njih.