Slom populista

U Francuskoj, Austriji, Holandiji na izborima je prevladao razum, pa mi se čini da ni ostatak, ili barem veći deo Starog kontinenta, neće tako lako skrenuti sa ovog sasvim pozitivnog kursa.

Nakon pobede na predsedničkim izborima i ubedljivog trijumfa u prvom krugu parlamentarnih koji su usledili, Emanuel Makron je u Francuskoj došao u situaciju da u punom mandatu nesmetano sprovodi politiku za koju je dobio podršku. Nećemo se prerano radovati i Makrona kovati u zvezde, ali stičem utisak da upravo u njegovom liku Evropa dobija dugo čekanog novog lidera, budući da je Angela Merkel već duže vreme u toj ulozi usamljena. Pored toga što ima veliku podršku kod kuće, ne plaši se da kaže Donaldu Trampu šta misli o njegovom stavu o klimatskim promenama, ali ni da podseti Vladimira Putina kakvo je stanje LGBT prava u Čečeniji. Putinu u isto vreme šalje poruku da nema mira bez Rusije, ali i napominje koji ruski mediji su služili kao organi propagande tokom kampanje za izbor predsednika u Francuskoj.

Parlamentarni izbori u Francuskoj su zumirali još jednu pojavu koja je već pa postala i deo naše svakodnevice, a to je da se stvari menjaju nenormalno velikom brzinom, turbulencije u svim sferama života prosto melju sve što bismo makar i pokušali da uokvirimo i sačuvamo od brzih modifikacija. U Francuskoj je Marin le Pen tako do pre samo neki mesec bila zvezda prvog kruga predsedničkih izbora, u nekim centrima moći već su se kovale ideje strategije kako uspostaviti i u kom pravcu razvijati saradnju sa novom francuskom vrhuškom, a evo već danas je njena stranka prosto zbrisana na parlamentarnim izborima (rezultati prvog kruga pokazuju da bi mogla da računa na najviše 10 poslanika u parlamentu koji ima 577 mesta). Teško da će drugi krug tu bilo šta promeniti.

Dešavanja u Velikoj Britaniji su ovih dana takođe veoma zanimljiva. Konzervativci Tereze Mej će po svoj prilici „skrpiti“ većinu i vladu, ali je njena pobeda na izborima daleko od one kojoj se nadala i koja je prognozirana. Ono što Makron danas ima kao politički kapital, to nema Tereza Mej, a nesporna podrška za njene političke ideje poput one o tzv. „hard Brexitu“ je i te kako neophodna. Kako god da sastavi vladu, Tereza Mej će predstojeću pregovaračku trku oko Brexita morati da trči „vezanih nogu“.

I dok su se ljudi bavili Velikom i sve manjom Britanijom i izgleda ponovo velikom Francuskom, ispod radara prolaze veoma važni izbori u Italiji. Stopa nezaposlenosti iznad evropskog proseka (11-12 odsto), problem javnih finansija, avanturistički pokušaji dojučerašnjeg predsednika vlade Rencija da stvari menja putem referenduma, čine Italiju osetljivom tačkom gledano iz ravni proevropskih stremljenja. Pri tome je u Italiji antievropski populizam preobučen u humor. Vođa italijanskih evroskeptika i bivši komičar – Bepe Grilo nije Marin le Pen, on nije desničar sa kojim možete da imate ideološka neslaganja.

On ne najavljuje da će da ukida burke i zatvara džamije. U suštini on deluje kao jedan „neozbiljan“ tip, mada posledice njegovog političkog delovanja mogu da budu vrlo ozbiljne. Međutim, nedavno održani lokalni izbori u Italiji pokazali su da i tamo populisti (uprkos ambijentu) klize ka propasti. Nakon prvog kruga izbora Grilov pokret „Pet zvezdica“ nije osvojio nijedno gradonačelničko mesto, štaviše u čak sedam od 25 gradova (uključujući i rodnu mu Đenovu) nije uspeo da uđe ni u drugi krug, iako mu se predviđao rezultat rame uz rame sa vladajućom Demokratskom partijom. Da ne budem interpretator lošeg rezultata Grila, ali verujem da je tome umnogome doprinela vlast koju je ovaj pokret pre dve godine po prvi put osvojio u nekoliko gradova, među kojima je i prestonica Rim, budući da su njihov rad pratili brojni skandali.

Sve ovo kod mene, kao čoveka koji veruje u zajedničku budućnost Evrope, budi optimizam. Jedna škola mišljenja kaže da je normalno da se sve ovo desi nakon što se suočite sa problemima koje sami sebi napravite sa jednom na prvi pogled bezazlenom odlukom da podržite Brexit, date Rim u ruke Bepe Grilu da se poigra, ili kada Amerika izabere Trampa. Ovo što se sada dešava, tvrde analitičari, pokazuje trend u kome „birači uče na svojim greškama“. Druga škola mišljenja kaže da birači brzo provale da je populizam samo ono što oni žele da čuju, a ne ono što im treba.

Parafraziraću Zorana Đinđića, koji je govorio kako svi više vole doktora šarlatana koji prepisuje šarenu vodicu u odnosu na onog koji kaže da mora da operiše kako bi izlečio pacijenta. To je apsolutno tačno, ali samo do trenutka kada se birač suoči sa realnošću, a to je izgleda onaj trenutak kada taj šarlatan treba da počne da leči baš njega i njegovu porodicu.

Sve ovo najavljuje i stabilniju i integrisaniju Evropu, u kojoj jača zajednička politika. Mislim da je to i za nas na Balkanu veoma važno, jer samo Evropa koja zna zbog čega je i kako je nastala, može Srbiji da otvori „fast track“ ka članstvu u Uniji. Plan „Berlin plus“ o kojem se sve glasnije govori u poslednje vreme mogao bi da bude naša prilika za takvo nešto i nju bi svakako, ukoliko nam se ukaže, trebalo da iskoristimo.

A to znači da menjamo sebe – više, a bavimo se drugima mnogo manje.