Trka je ušla u poslednji krug

Verujem da su se mnogi zapitali kako je i zbog čega prvi Afroamerikac šef najmoćnije države sveta izašao na izbore ranije, što je inače izborni proces predvideo u pojedinim saveznim državama.

Inače, osim Obame, do zatvaranje ovog teksta, uradilo je to pored njega devet miliona građana. Najjednostavniji i odgovor koji je verovatno najpribližniji istini je da je Obama tim činom želeo da pošalje poruku Amerikancima koliko su izbori pred njima važni i koliko je, za njega kao demokratu i čoveka sa mnogo boljim rejtingom od oba aktuelna takmaca, važno da birači tog dana podrže kandidata partije ispred koje je on u dva navrata dobijao izbore za predsednika.

Do pre samo nekoliko godina bilo je verovatno nezamislivo da bi žena, u političkoj arena „rezervisanoj“ u najvećoj meri za muškarce, uopšte mogla da uđe u ozbiljniju trku za nominacije, a kamoli postane predsednica. Slično je i u prošloj deceniji retko ko mogao da veruje ili nasluti da bi jedan Afroamerikac takvo nešto mogao da učini. Kada je Barak Obama 2008. ipak došao do tog poslednjeg kruga, Gertruda Bejns, tada 114 godina stara crnkinja čiji su roditelji rođeni u ropstvu, dala mu je svoj glas, što je naišlo na nezabeležen publicitet. Sam čin glasanje Bejnsove, već sledeće godine najstarije osobe na svetu, imao je i izuzetnu simboličku težinu. Ona je tada rekla da je glasala za Obamu jer je „on za obojene ljude“ i da nije verovala da će doživeti da vidi crnca na čelu Amerike. Ovaj potez Obame da izađe na izbore ranije i podrži ženu kandidata nosi sličnu poruku o „odsudnosti“ i „prekretnici“ koje izbori donose. Primer gospođe Bejns nas navodi i na još jednu, naoko skrivenu tezu, da boj ne biju Tviter, Fejsbuk i CNN, već što bi rekli partijski operativci „čizme na terenu“. Ko ima više ljudi na terenu/volontera/novca/partijske organizacije da ljude fizički ubedi i bukvalno „izvede“ da glasaju, taj ima i veće šanse da dobije izbore.

Važno je napomenuti da uoči drugog novembarskog utorka pred nama nemamo samo naoko vidljive razlike među kandidatima (muško – žensko), nego i drastično različite situacije u partijama. Primetna je namera demokrata da sve svoje resurse ulože u pobedu Klintonove, dok sa druge strane republikanci počinju da uviđaju da im je kampanja Donalda Trampa dovela u pitanje šestogodišnju prevlast u Senatu, koja je, kao njihovo važno oružje, Obami neretko zadavala muke tokom njegova dva mandata. Amerikanci, uzgred, 8. novembra osim predsednika biraju i ceo sastav Predstavničkog doma i trećinu Senata, kao i niz guvernera saveznih država. U trci za Senat, koji ima 100 članova, prema sadašnjim procenama i demokrate i republikanci imaju obezbeđenih 46 poslanika, pa se žestoka borba vodi za preostalih osam mesta. Od toga bi četiri verovatno bila dovoljna demokratama za većinu, ukoliko pretpostavimo da Klintonova dobije izbore, jer u slučaju da su u Senatu „pata karte“, što se dogodilo samo tri puta u 240 godina, onaj „prelomni“ glas po ustavu pripada izabranom potpredsedniku SAD. Zato su brojni republikanci u saveznim državama poslednjih nedelju-dve sve više okrenuti vlastitom dvorištu, nastojeći da zaštite lične interese pred bremenom koje je pred partiju postavio meteorski uspon „autsajdera“ Trampa. Istraživanjem koje je tokom ove sedmice sproveo Ipsos u saradnji sa Rojtersom došlo se do podatka da 41 odsto republikanaca veruje da će na izborima pobediti Klintonova, a 40 odsto Tramp (prošlog meseca taj odnos bio je 58 prema 23 u korist Trampa). To već samo po sebi dovoljno pokazuje koliko (ne)poverenje republikanci imaju u svog kandidata. Ali može da predstavlja problem i za Klintonovu. Mnogo je kandidata u istoriji izgubilo izbore jer su njegovi birači prerano pomislili da je bitka dobijena, i na dan izbora ostali kod svojih kuća.

Izbori u Americi ne razlikuju se ni od jednih drugih izbora, pa ni onih kod nas, u jednoj stvari – mnogo je važnije da u svom komšiluku imaš nekoga ko će da glasa za tebe nego da si lep. Izbori će nam uskoro dati odgovor ko je novi predsednik, a pre njih reći ću samo par reči o kampanji. Nije ovo bila kampanja u kojoj se pričalo o tome da Amerika može da dobije prvu ženu predsednicu kao što se 2008. pričalo da Afroamerikanac postaje predsednik. Nije ovo bila ni kampanja o vrednostima, zdravstvenom osiguranju, LGBT pravima, ekonomiji, klimatskim promenama… Amerika se, što je fenomen, u kampanji nije bavila nijednim suštinskim problemom. Donald Tramp se bavio mejlovima i zdravstvenim stanjem Hilari Klinton, i pomalo Putinom, a Hilari Klinton se bavila Trampovim odnosom prema ženama, mizoginijom i rasizmom. Imajući u vidu da američke kampanje već decenijama trasiraju put kampanjama širom sveta, biće svakako zanimljivo videti kakav će efekat imati ova, kako je mnogi već krste „Rijaliti“ kampanja (i to ne samo zato jer je jedan od kandidata bio rijaliti zvezda) na sve buduće, kako u Americi tako i u ostatku sveta.