Verujem u Evropu

Kao veoma dobar domaćin i ovom prilikom se pokazao Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj. Povod okupljanja skupine, čiji smo Vuk Jeremić i ja deo, bila je situacija u Evropskoj uniji, nakon britanskog referenduma. Bila je to prilika da u našem glavnom gradu neki super pametni i uspešni ljudi razmene ideje i diskutuju o glavnoj temi skupa: „Kriza u Evropskoj uniji: koje odgovore ponuditi?

Perspektiva iz koje se ta tema posmatra pokazala se, logično, kao ključan parametar raznolikosti zaključaka koji su donošeni, ali jedan imenitelj bio je zajednički za sve nas, bilo da smo državljani zemlje koja je u Uniji, ili ne – osećaj da smo svi zajedno zaboravili koji su razlozi zbog kojih je ona nastala. Na skupu je moj prijatelj i čovek koji me predložio za člana mreže Mladih globalnih lidera, Matthew Parish, inače sjajan tip koji ima neverovatnu sposobnost da bude interesantan koliko god da govori, izneo svoje viđanje onoga što se u Velikoj Britaniji desilo. Po njemu, rezultat referenduma potrebno je posmatrati pre svega kroz odnose među političkim elitama u toj zemlji.

Pokušavajući da nađem neku sponu između naša dva društva, stekao sam utisak da bi adekvatno polazište možda bile slike koje imaju klinac od 18 godina iz Londona, odnosno njegov vršnjak iz Beograda kada se zagledaju u Brisel. Da li u njemu simbolički vide kontinent renesanse, Bodlera, Getea, Almodovara, mesto gde su oni koji godinama ratovali doneli odluku o tome da se pomire i žive i rade zajedno, gde su granice i zidovi besmisleni? Nešto nisam siguran. Tu mislim da je leži koren našeg problema koji je zajednički. Od velikih ideja i vrednosti, stigli smo do velike birokratije i robovanju formi.

Drago mi je da su otvorena nova poglavlja u pregovorima Srbije sa EU, ali mislim da je ta Evropa zaboravila da nju nisu izgradila poglavlja nego vizija o tome kako sutra treba da izgleda. Pošto verujem u Evropu, smatram da imam puno pravo da kažem da Evropa mora da se vrati sama sebi, vrednostima koje su usađene u njene temelje i da kroz to traži odgovor na izazove sa kojima se suočava danas. Oni nisu mali, ali ono što je na prvi pogled očigledno su problemi u njenoj organizaciji. To mi kao građani Srbije osećamo i na svojoj koži. Naravno da kroz proces evropskih integracija dominiraju politička pitanja i s tim u vezi na umu moramo imati dve veoma važne činjenice. Građani Srbije već 15 godina na svakim izborima nedvosmisleno pokazuju da žele da njihova zemlja bude član Evropske unije. I kada napustimo teren uobičajenog političkog prepucavanja mislim da ne postoji neko ko bi mogao da sebe smatra ozbiljnim a da traži suprotno. Drugi argument je meni lično i važniji. Građani Srbije su svoju evropsku perspektivu životima branili na ulici i neću upasti u zamku da kažem koji sve to narodi nisu morali da rade, ali verujem da nešto takvo ne sme biti ignorisano.

Ono što je većina ljudi na pomenutom skupu Mladih globanih lidera konstatovala je i nedostatak političkog liderstva u Evropi. Pokušajte da zamislite kako bi izgledala slika o političarima Evrope kada bi van tog kadra bila kancelarka Nemačke Angela Merkel. Šta biste mislili o njima? Evropi je potrebno hrabro liderstvo, nova mapa puta, dalja integracija kako se u njoj niko ne bi osećao odbačeno i ranjivo.

Za kraj, da se vratim na nas. Ne može zemlja „Exita“ da bude bilo gde osim u Evropskoj uniji, jer tu nam je mesto i voleo bih da mi oni koji su protiv toga objasne šta je alternativa. Podrazumeva se da bi to rešenje moralo već da postoji, a ne da bude neki eksperiment u laboratorijskim uslovima lišenim bilo kakve realnosti.