Zašto samo ono najgore budi najbolje u nama?

Romantična slika bračnog para i svatova koji su udahnuli sreću i pozitivan duh u malo italijansko naselje smešteno na samo nekoliko kilometara od središta potresa obišla je svet i zahvaljujući moći globalnih medija osvojila srca ljudi svih veroispovesti i boja kože.

U poslednje dve nedelje u Italiji je sakupljeno 100 miliona tona humanitarne pomoći, 17 miliona volontera se prijavilo da pomogne u raščišćavanju posledica potresa i pomogne na svaki mogući način ugroženima. Premijer Mateo Renci je odmah pozvao na pomoć i zahvalio svima koji na terenu pokušavaju da izvuku preživele iz ruševina. Papa je pozvao na solidarnost sa žrtvama i poslao šestoricu vatrogasaca iz sopstvene malene brigade da pomognu u spasilačkim naporima. Konkretna pomoć usledila je iz svih krajeva sveta, oglasili su se moćnici SAD, Rusije, Velike Britanije, Nemačke, a nevladine organizacije i građani zemalja od Argentine do Japana zainteresovali su se kako mogu da pomognu.

Otkad je sveta i veka takvi događaji dođu i prođu, ali ono što ostaje kao utisak je ta neverovatna eksplozija solidarnosti koja boji reagovanja ljudi na apokaliptične situacije. To me podsetilo na neke trenutke lične istorije, na to kako sam se sa nekim svojim komšijama prvi put istinski upoznao za vreme NATO bombardovanja 1999. Sirene za vazdušnu opasnost vrište, a razgovori se vode kako u podrumima, tako i na krovovima. I nekako sam baš na tom krovu uspostavio i razvio tu neku vrstu solidarnosti sa sebi prostorno najbližim ljudima, prvi put smo tamo porazgovarali o tim nekim „malim“ problemima i dilemama koje postoje u našem komšiluku. I rešavali smo ih kasnije vrlo uspešno. Sa mnogima od njih i danas imam zreo i čvrst odnos, možda baš zbog neverovatnih okolnosti u kojima je nastao.

Fantastične slike stotina volontera koji su su pre par godina u buljucima pristizali da zadrže vodu na mnogim mestima u Srbiji, da pomognu beznadežnim ljudima zatočenim u poplavama u Obrenovcu takođe nisu plod mašte. Te slike su zaista zabeležene, a posvećena lica volontera na mestima poput Miksališta i opštine Vračar i uzbuđenje sve trojice tinejdžera u mojoj familiji da se prvi jave i nose džakove sa peskom uz nabujalu Savu neću zaboraviti ceo život. Od Hobsovih projekcija „rata svi protiv svih“ i Lokovog umerenog antropološkog optimizma uvek sam preferirao ovo drugo. A zar nas gore ilustrovano ne navodi na pomisao da ipak postoji to nešto dobro u nama, nešto što smo svi spremni da podelimo sa drugima?

Nesumnjivo postoji. Ali ključno pitanje je šta treba da se desi a da to „dobro“ ispliva na površinu? Da li svaki put treba da se dogodi neka katastrofa, tragedija, emotivni šok, bombardovanje, poplava, zemljotres, teroristički napad… Zašto se setimo da je Pariz jedan od najdivnijih gradova na svetu samo kada pukne bomba a neki ludak pogodi 40 ljudi na rok koncertu? Zašto je svima na pameti Orlando samo u trenucima kada neki umobolni čovek reši da pobije ljude koji su došli da se dobro provedu u nekoj diskoteci, a ne i kada Medžik odigra neku dobru partiju u NBA? Zašto se nasilja u porodici setimo samo kada neko u vojvođanskom selu izrešeta nevine ljude zbog bolesne ljubomore?

To je naš problem, besedio je Zoran Đinđić, što se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe. Takođe nedavno ubijena britanska poslanica, i moja draga prijateljica DŽo Koks bi govorila da pre svega postoje stvari koje nas povezuju i koje su nam svima zajedničke. Demokratsko društvo i država moraju uspostaviti taj neophodan link sa svakim svojim građaninom, osvestiti ga da je on taj od kojeg prevashodno zavisi na koji način će provesti život i kako će izgledati zajednica u kojoj živi. Na ovim našim prostorima je taj osećaj potrebno naročito brižljivo graditi.

Na individualnoj ravni svako od nas može da uradi nešto dobro za sebe i da pronađe neku stvar koja ga povezuje sa komšijom, a da to nije zemljotres ili poplava. I tu dolazim do onoga što suštinski želim da kažem. Gledam u region i pitam se zašto smo tako efikasni kada treba da uradimo nešto jedni protiv drugih, a tako nezainteresovani kada treba da uradimo nešto za sebe. Zar nismo naučili lekciju kako se stvari završavaju kada su jedino čime se bavimo razlike koje nas konfrontiraju. Ne mora poplava da nas povezuje. Može to da bude i želja da pogledamo dobru utakmicu, da pomognemo komšiji da uredi dvorište, opere kola ili utovari nešto kabasto u lift ili da jednostavno živimo normalno jedni sa drugima i jedni pored drugih u nadi da ćemo zajedno pronaći način da svoje živote učinimo boljim.

Zvuči nemoguće? Ne znam, al ajd’ da probamo.